Prečanska leksika: Kao prvo beše – drvo!

Poslao po Branku Lučiću, sveže penzionisanom foto-reporteru takođe „Dnevnika”, koji je u stanju da ti učini i nezamislivo tešku uslugu, kao što je nabavka pravog kanapa manile, onomad za moj iskrzani švigar, čak iz Deronja, a nekmoli donese knjigu. Kaže još Ljuba: Pročitaj, nije debela, samo 460 strana, možda nešto i napišeš, ima gotovo 4.000 reči o ribama i alaskom alatu. A u knjizi, uz pozdrav i tekst od pre 40 godina, kad je Ljuba u nedeljnom broju „Dnevnika” predstavio tu knjigu pod naslovom „Reči otete od zaborava”, te podaci da je načinjena (između ostalog) intervjuisanjem 27 starih ribara, profesionalaca koji su „hleb zarađivali” loveći na Dunavu, Savi, Tisi, Tamišu… danju, noću, leti, zimi, od Zemuna do Apatina.

Ispade da da je prva njiva zapravo bila – voda! A prvo prevozno sredstvo – čamac. Tačnije, drvo, trupac. Čak se tako i zvao, još kod starih Slovena. Jer, i oni su kopali. Ali ne zemlju, već drvo. Čamac je mnogo „mlađi” jer je „čam” turcizam, pojam za jelu, odnosno šindru, i pominje se, po Đuri Daničiću, tek 1791. u „Novinama srbskim”. Zato se u mnogim krajevima južno od Save i Dunava, još donedavno čamac i zvao kladanik, kopanac. A da je bio prvo prevozno sredstvo dokazuje se iskopinom debla izdubljenog vatrom, negde u Holandiji, čija je starost procenjena na više od 8.000 godina! Takva plovila su naučno nazvana „monoksili” jer su nosili obično jednu osobu, mada su ljudi kasnije pravili i mnogo veće šajke, lađe.

Nije samo storija o čunu jedina veza vode i njive. U knjizi je i više verzija „ribarske himne”, opisane još kod Vuka Karadžića, no najlepša je ona koju je izdiktirao u magnetofon Nikola Antoković iz Starog Slankamena, inače rođen 1912: „Sve su njive zelene, a alaske crne / Alas kapu nakrivio, u meanu gledi / Čunovi mu vodom plove, a ispolci zveče / Kesege mu kolo vode a grgeči glede / Kečige mu njivu oru a morune vlače / Somovi mu žito seju a jesetre žanju / Linjaci mu slamu dele a štuke mu vršu / Kada oni sve završe tad alasi jedu.”

U svim pevanjima alasi su pobednici nad ratarima i sva počinju time da je njihova njiva „crna” tj. obrađena, mada se ribari baš ne hvala svojim zanatom ni njegovim rezultatom. Jedan veli da je pogrešno verovati da je onaj ko jede mnogo ribe pametan jer niko pametan ne bi, kao oni, radio po žezi, omorini, vetru, kiši, oluji i mrazu. Jedna poslovica pak žali ribarevu majku jer, „koliko riba ima krljušti, toliko ribarevo odelo ima zakrpa”. Naravno, ima i lepših detalja, kao što su poslovice „Zdrav kao riba” i „Noć vedra kao riblje oko”, a u više evropskih zemalja važi da „gosti i riba treći dan smrde”. Začudo nema one da „riba trired pliva” (u vodi, ulju i vinu), ali se kao lek navodi da je najzdravije najesti se dobre ribe i napiti dobrog vina. Još knjiga kaže: najbolja riba je – pečena! 

Opisane su detaljno mreže, alovi, vrške i drugi alati, ali čak 600(!) imena za ribe. Od „ajgira” (muška riba u mrestu) do šustera i šarana, koji se, inače, prvi pominje u svetskoj literature negde u petom veku, ali kao karp, ali je najvažnije što je objašnjeno i kako ga najlakše uloviti.

Samo za sedam osnovnih delova običnog čamca u knjizi je dvadestak naziva. Počevši od prednjeg dela koji je 1. Kljun, krance, krancl, krancla, krancli, nos, pramac, prednja krma, pramac i štuer, šilja, špic; 2. Gornja daska: kajs, lajsna, oputa, rafla, talasnjača; 3. Rebra: bokije, bokonj, boljak, bukunji, egije; 4. Prečka na sredini: banak, klupa, patanj, pregrada, sedalica, sic, sicpredli; 5. Zadnja krma je i zadnji pramac i štuer, tur, ćutuk, fara; 6. Dno čamca: dip, dojnaka, pod, taban; 7. Stranice: duvar, kanat, rebar, rebrica, stranica… Ni veslo nije baš jednostavna naprava. Vrh se zove  babak, baga, baglama, bapka, boljak, boniš, krikl, rucka, člen… Sredina je vrat, divčik, držak, štilo, a „radni deo” što ide u vodu – daska, lepeza, loparica, lopata, peraje, pero, šaka…

Pavle Malešev