Пречанска лексика: Бостан или како нам се уврежила лубеница

Истина, то је доста стар савет, за старе сорте лубеница (и диња), дочим се сад гаје јаче, дуговечније и отпорније, “дизајниране” да трају, малтене, од пролећа до јесени. Ово лето прође без кукања бостанџија. Чак признају да су имали добар и квалитетан род (лубеница је тропска биљка и воли много сунца), али још увек Бачвани и Сремци са сетом памте како су пре четрдесетак година снабдевали, малтене, целу западну Југу, нарочито Јадран и за једну сезону могли купити трактор, “фићу” гарант од обилате зараде. Но, оно што не учини “ловра” још 10. августа (наводно, Свети Лоренц пишки по лубеницама), дотукао је распад велике државе, а у садашњој и нелојална конкуренција, увоз са југа Балкана на ангро и врло рано. Наши узгајивачи узалуд чантрају да су те зелене лопте лошег квалитета, незреле су и узмућкане транспортом, а велики маркети их цело лето нуде испод производне цене ових “маде ин Војводина”.

Ипак, бостанџије ће морати да крче вреже и распитују се о семену за догодине. Јер, бостан је још увек изазовна работа за добру зараду, мање него кад су лубенице и диње биле, малтене, индустријске биљке, али ипак повољна. Бостан је, иначе, персијска реч и у неким језицима (рецимо турском) означава башту, пре свега повртарску, а честа је и као презиме. Код Османлија је постојала и мера за земљиште бостан - 200 квадратних фати (хвати).

Лубенице су, иначе, рођаке обичне бундеве и колачаре. Јели су је у долини Нила пре више миленијума, али је до Кине стигла тек у новом веку, до Европе тек кад су је донели Турци у својим освајањима, а у Нови свет доспела је пре 300 година. Свугде је брзо постала популарна јер освежава, а има и (доказано) лековите особине. И мноштво имена. На енглеском је вотермелон (слично и на немачком) што значи водена јабука јер је мелон старогрчко име за рајску воћку. Руси и Пољаци је зову арбуз, што је нека скраћеница од карпуз, како је зову Турци, док је у Италији распознају и по латинском називу – цитрулус. Код Бугара и Мађара је диња (грчка диња у Пешти) док ми дињом зовемо мекше (жуто) издање овог повћа (не воћа). У САД, Енглеској и неким другим земљама, дињу пак зову кентелуп, што је, у ствари, име папске виле из околине Рима, одакле је по свету кренула њена врежа.

Још пре неку деценију код нас су биле на цени лубенице мраморке, тамнозелене коре, тешке највише до четири-пет кила. Сад су их наследили хибриди, слађи, али и бар двостуко тежи. Не буде тако велика као бундева ни ако баш хоћеш, али је светски рекорд ипак импозантан – 159 кила (измерено у Тенесију 2013. године). Од те рекордерке је сигурно сачувано семе, али од “обичних” лубеница је у Америци то немогуће. Траже се само безсемене, тако да тамо нико не би разумео наш стари (и лош) виц да је у Титограду покушано укрштање буве и лубенице, да би семена сама искакала кад се начне!

Удварању купцима нема краја, па у САД нису без семена само лубенице, већ и грожђе. Велика грешка јер је у семену грожђа велика снага, чак и хормон раста. Но, нема краја ни људској довитљивости, па ме је у Кливленду једна Ирма водила у далеко предграђе да купимо “отело”, хибрид винове лозе, јаке љуске, крупног семена и јаког мириса,иначе забрањен и код њих и код нас. Каже Ирма: подсећа на детињство у Новом Саду, на Телепу.

За праве бостанџије сезона не престаје. Већ се мисли где ће догодине бити бостан (њива се мења сваке године, бар четири пута до пуног круга), где набавити добар, згорео стајњак, кад узорати, какво семе наћи, где и кад извести расад… Јер, производња овог слатког залогаја зна бити и горка работа. Ипак, чешће с повољним исходом, без обзира на пословицу о малерознима: “Сирома’ деран, тај је обро бостан!” Поготову што се више месеци проводи у колеби, импровизованој кућици од трске или дасака, тек толика да се склони од ветра и кише, а пред улазом је кера расе пулинске, обавезно звана Рибица. Кад се оконча сезона, колеба се запали, што је ушло и у пословицу.

Павле Малешев