Prečanska leksika: Bostan ili kako nam se uvrežila lubenica

Istina, to je dosta star savet, za stare sorte lubenica (i dinja), dočim se sad gaje jače, dugovečnije i otpornije, “dizajnirane” da traju, maltene, od proleća do jeseni. Ovo leto prođe bez kukanja bostandžija. Čak priznaju da su imali dobar i kvalitetan rod (lubenica je tropska biljka i voli mnogo sunca), ali još uvek Bačvani i Sremci sa setom pamte kako su pre četrdesetak godina snabdevali, maltene, celu zapadnu Jugu, naročito Jadran i za jednu sezonu mogli kupiti traktor, “fiću” garant od obilate zarade. No, ono što ne učini “lovra” još 10. avgusta (navodno, Sveti Lorenc piški po lubenicama), dotukao je raspad velike države, a u sadašnjoj i nelojalna konkurencija, uvoz sa juga Balkana na angro i vrlo rano. Naši uzgajivači uzalud čantraju da su te zelene lopte lošeg kvaliteta, nezrele su i uzmućkane transportom, a veliki marketi ih celo leto nude ispod proizvodne cene ovih “made in Vojvodina”.

Ipak, bostandžije će morati da krče vreže i raspituju se o semenu za dogodine. Jer, bostan je još uvek izazovna rabota za dobru zaradu, manje nego kad su lubenice i dinje bile, maltene, industrijske biljke, ali ipak povoljna. Bostan je, inače, persijska reč i u nekim jezicima (recimo turskom) označava baštu, pre svega povrtarsku, a česta je i kao prezime. Kod Osmanlija je postojala i mera za zemljište bostan - 200 kvadratnih fati (hvati).

Lubenice su, inače, rođake obične bundeve i kolačare. Jeli su je u dolini Nila pre više milenijuma, ali je do Kine stigla tek u novom veku, do Evrope tek kad su je doneli Turci u svojim osvajanjima, a u Novi svet dospela je pre 300 godina. Svugde je brzo postala popularna jer osvežava, a ima i (dokazano) lekovite osobine. I mnoštvo imena. Na engleskom je votermelon (slično i na nemačkom) što znači vodena jabuka jer je melon starogrčko ime za rajsku voćku. Rusi i Poljaci je zovu arbuz, što je neka skraćenica od karpuz, kako je zovu Turci, dok je u Italiji raspoznaju i po latinskom nazivu – citrulus. Kod Bugara i Mađara je dinja (grčka dinja u Pešti) dok mi dinjom zovemo mekše (žuto) izdanje ovog povća (ne voća). U SAD, Engleskoj i nekim drugim zemljama, dinju pak zovu kentelup, što je, u stvari, ime papske vile iz okoline Rima, odakle je po svetu krenula njena vreža.

Još pre neku deceniju kod nas su bile na ceni lubenice mramorke, tamnozelene kore, teške najviše do četiri-pet kila. Sad su ih nasledili hibridi, slađi, ali i bar dvostuko teži. Ne bude tako velika kao bundeva ni ako baš hoćeš, ali je svetski rekord ipak impozantan – 159 kila (izmereno u Tenesiju 2013. godine). Od te rekorderke je sigurno sačuvano seme, ali od “običnih” lubenica je u Americi to nemoguće. Traže se samo bezsemene, tako da tamo niko ne bi razumeo naš stari (i loš) vic da je u Titogradu pokušano ukrštanje buve i lubenice, da bi semena sama iskakala kad se načne!

Udvaranju kupcima nema kraja, pa u SAD nisu bez semena samo lubenice, već i grožđe. Velika greška jer je u semenu grožđa velika snaga, čak i hormon rasta. No, nema kraja ni ljudskoj dovitljivosti, pa me je u Klivlendu jedna Irma vodila u daleko predgrađe da kupimo “otelo”, hibrid vinove loze, jake ljuske, krupnog semena i jakog mirisa,inače zabranjen i kod njih i kod nas. Kaže Irma: podseća na detinjstvo u Novom Sadu, na Telepu.

Za prave bostandžije sezona ne prestaje. Već se misli gde će dogodine biti bostan (njiva se menja svake godine, bar četiri puta do punog kruga), gde nabaviti dobar, zgoreo stajnjak, kad uzorati, kakvo seme naći, gde i kad izvesti rasad… Jer, proizvodnja ovog slatkog zalogaja zna biti i gorka rabota. Ipak, češće s povoljnim ishodom, bez obzira na poslovicu o maleroznima: “Siroma’ deran, taj je obro bostan!” Pogotovu što se više meseci provodi u kolebi, improvizovanoj kućici od trske ili dasaka, tek tolika da se skloni od vetra i kiše, a pred ulazom je kera rase pulinske, obavezno zvana Ribica. Kad se okonča sezona, koleba se zapali, što je ušlo i u poslovicu.

Pavle Malešev