Пре рата нерадо су прихватали швапске обичаје

Пошто су ми и деца и унуци већ велики, славимо мало другачије него пре. Имамо бадњак, сламу и друге украсе, али не и јелку, већ велику украшену гирланду окачену на врата. Јелку ћемо опет чим Алекса мало порасте.

Кад поделимо поклоне, након посне вечери следи обичај који многи не знају или им изгледа чудан и смешан. На челу поворке ја, а за мном, по старешинству и степену сродства, остали, држећи једно другог за раме и три пута обиђемо око стола, где је постављено разно воће, певајући „пију, пију, кво, кво”, што симболизује чврсту породичну заједницу, коју предводе родитељи, као петао и кокошка, а за њима су пилићи. На крају бацим четири ораха у љусци на све четири стране света, правећи тако контуре крста.

Пре Другог светског рата, док сам био дечак, клима је поштовала календар па се Божић није могао замислити без снега. Увек је почињао почетком децембра, а зимски распуст трајао од Светог Николе до четвртог дана Божића. Београд је сав био бео и многе улице затворене за саобраћај, тако редак да се деца могу безбедно санкати. Тениски терени су претварани у клизалишта и ми смо се сличугали на старим кратким клизаљкама, које су се шрафиле за високе ципеле. Београд је тад био мали град, ни 200.000 становника, па га је било лакше одржавати. Снег је уклањан углавном само с трамвајских шина и тротоара испред кућа.

Два мања породична празника пред Божић, данас скроз заборављена, били су Материце и Очеви. Тад смо ми, деца, рано ујутро везивали мајци и оцу ноге, а они би морали да нам дају поклон да бисмо их одвезали.

Имао сам 1932. осам година, моја сестрица ни три, и веровала је да Божић Бата доноси поклоне и јелку. Мама би је забављала на спрату, да не види како је тата и ја у трпезарији украшавамо високу до плафона и углављену на чврсто гвоздено постоље. Бака, потекла из старе нишке породице, била је против (као и други, традицији склони домаћини), сматрајући то „швапским обичајем” и тата, увек езгактни адвокат, џаба јој је објашњавао да и Руси имају јелку, а и атрактивнија је за децу од бадњака, суве гране храста.

И заиста јесте. Прво бисмо свећице разних боја на гранчице учвршћивали штипаљкама, на врх наместили украс, па онда је одозго додоле окитили разнобојним куглама, свиленим бомбонама у сребрној хартији и другим украсима. Затим бисмо стабло обавили златним и сребрним тракама, преко тога ставили вату да имитира снег и испод ставили поклоне. Тата би упалио свећице, угасио сва светла у кући, огромна јелка пуна украса светлела је као звезда, а кроз прозор се видео снег. Призор чаробан! Тад бисмо сестрици јавили да је Божић Бата донео јелку, украсе и одвезао се санкама у другу кућу, а она би вриштала од радости, видевши како све блешти. Бака је и даље била подозрива, плашећи се да свећице не упале дрво, и опрезно мотрила, а мокрим партвишем у руци.

Пре подне бисмо нас двојица ишли по вароши да купимо још неке ситнице за прославу, једном чак и такси-саоницама. Кад увече поделимо поклоне, изашли бисмо напоље на снег, где је тата правио ватромет разнобојним ракетама. После бисмо се вратили у кућу и сели за посну вечеру. Прво три врсте пасуља, један сасвим редак као чорба, затим пребранац са салатом од киселог купуса, за пасирану „папулу” с много белог лука многи нису чули, следи посна сарма, пита од празилука, па сардине и туњевина. За десерт – сува пита с орасима и резанци с маком.

Сутра, на Божић, долазио би полажајник, џарао ватру у пећи уз речи „Колико варница толико парица” и за то био награђен кошуљом. После бих с татом одлазио у посету куму и старијим рођацима, па смо се враћали на ручак. Уместо хлеба, ломили смо чесницу у којој се налазила пара. Онај ко је нађе, сматрало се да ће бити срећан целе године. Наравно, све је било режирано да допадне неком од нас млађарије.

Кад су комунисти дошли на власт, нарочито у прво време, покушали су да затру религију, али узалуд. Истина, прве три-четири године многи су у страху престали да славе све верске празнике, венчавају се у цркви или су то радили тајно. Временом је стега попуштала, нарочито после разлаза са СССР-ом, али Свети Сава је нестао и као школска слава, а Божић Бата постаде Деда Мраз.

Но, ако нису успели да сузбију религију, готово су сасвим отерали у заборав Божић и заменила га је Нова година, коју је постепено, под „меком” присилом, наш свет прихватио као најважнији и најлепши дан у години. По сваку цену морала је та ноћ да буде најлуђа и за провод боља него било која друга. А поклони се деле тада. Почело је скромним прославама, од елитних кафана до обичних крчми, уз посебан програм, плаћан унапред.

У последње време то је прешло у право лудило, улице шљаште од октобра до марта, град красе огромне и скупе јелке, а сем у ресторанима, слави се и по улицама, уз оркестре и певаче, плаћене огромним хонорарима. Божић се у неке куће вратио, али је Нова година и даље већа и од свих државних празника.

Војислав Бубиша Симић