Pre rata nerado su prihvatali švapske običaje

Pošto su mi i deca i unuci već veliki, slavimo malo drugačije nego pre. Imamo badnjak, slamu i druge ukrase, ali ne i jelku, već veliku ukrašenu girlandu okačenu na vrata. Jelku ćemo opet čim Aleksa malo poraste.

Kad podelimo poklone, nakon posne večeri sledi običaj koji mnogi ne znaju ili im izgleda čudan i smešan. Na čelu povorke ja, a za mnom, po starešinstvu i stepenu srodstva, ostali, držeći jedno drugog za rame i tri puta obiđemo oko stola, gde je postavljeno razno voće, pevajući „piju, piju, kvo, kvo”, što simbolizuje čvrstu porodičnu zajednicu, koju predvode roditelji, kao petao i kokoška, a za njima su pilići. Na kraju bacim četiri oraha u ljusci na sve četiri strane sveta, praveći tako konture krsta.

Pre Drugog svetskog rata, dok sam bio dečak, klima je poštovala kalendar pa se Božić nije mogao zamisliti bez snega. Uvek je počinjao početkom decembra, a zimski raspust trajao od Svetog Nikole do četvrtog dana Božića. Beograd je sav bio beo i mnoge ulice zatvorene za saobraćaj, tako redak da se deca mogu bezbedno sankati. Teniski tereni su pretvarani u klizališta i mi smo se sličugali na starim kratkim klizaljkama, koje su se šrafile za visoke cipele. Beograd je tad bio mali grad, ni 200.000 stanovnika, pa ga je bilo lakše održavati. Sneg je uklanjan uglavnom samo s tramvajskih šina i trotoara ispred kuća.

Dva manja porodična praznika pred Božić, danas skroz zaboravljena, bili su Materice i Očevi. Tad smo mi, deca, rano ujutro vezivali majci i ocu noge, a oni bi morali da nam daju poklon da bismo ih odvezali.

Imao sam 1932. osam godina, moja sestrica ni tri, i verovala je da Božić Bata donosi poklone i jelku. Mama bi je zabavljala na spratu, da ne vidi kako je tata i ja u trpezariji ukrašavamo visoku do plafona i uglavljenu na čvrsto gvozdeno postolje. Baka, potekla iz stare niške porodice, bila je protiv (kao i drugi, tradiciji skloni domaćini), smatrajući to „švapskim običajem” i tata, uvek ezgaktni advokat, džaba joj je objašnjavao da i Rusi imaju jelku, a i atraktivnija je za decu od badnjaka, suve grane hrasta.

I zaista jeste. Prvo bismo svećice raznih boja na grančice učvršćivali štipaljkama, na vrh namestili ukras, pa onda je odozgo dodole okitili raznobojnim kuglama, svilenim bombonama u srebrnoj hartiji i drugim ukrasima. Zatim bismo stablo obavili zlatnim i srebrnim trakama, preko toga stavili vatu da imitira sneg i ispod stavili poklone. Tata bi upalio svećice, ugasio sva svetla u kući, ogromna jelka puna ukrasa svetlela je kao zvezda, a kroz prozor se video sneg. Prizor čaroban! Tad bismo sestrici javili da je Božić Bata doneo jelku, ukrase i odvezao se sankama u drugu kuću, a ona bi vrištala od radosti, videvši kako sve blešti. Baka je i dalje bila podozriva, plašeći se da svećice ne upale drvo, i oprezno motrila, a mokrim partvišem u ruci.

Pre podne bismo nas dvojica išli po varoši da kupimo još neke sitnice za proslavu, jednom čak i taksi-saonicama. Kad uveče podelimo poklone, izašli bismo napolje na sneg, gde je tata pravio vatromet raznobojnim raketama. Posle bismo se vratili u kuću i seli za posnu večeru. Prvo tri vrste pasulja, jedan sasvim redak kao čorba, zatim prebranac sa salatom od kiselog kupusa, za pasiranu „papulu” s mnogo belog luka mnogi nisu čuli, sledi posna sarma, pita od praziluka, pa sardine i tunjevina. Za desert – suva pita s orasima i rezanci s makom.

Sutra, na Božić, dolazio bi polažajnik, džarao vatru u peći uz reči „Koliko varnica toliko parica” i za to bio nagrađen košuljom. Posle bih s tatom odlazio u posetu kumu i starijim rođacima, pa smo se vraćali na ručak. Umesto hleba, lomili smo česnicu u kojoj se nalazila para. Onaj ko je nađe, smatralo se da će biti srećan cele godine. Naravno, sve je bilo režirano da dopadne nekom od nas mlađarije.

Kad su komunisti došli na vlast, naročito u prvo vreme, pokušali su da zatru religiju, ali uzalud. Istina, prve tri-četiri godine mnogi su u strahu prestali da slave sve verske praznike, venčavaju se u crkvi ili su to radili tajno. Vremenom je stega popuštala, naročito posle razlaza sa SSSR-om, ali Sveti Sava je nestao i kao školska slava, a Božić Bata postade Deda Mraz.

No, ako nisu uspeli da suzbiju religiju, gotovo su sasvim oterali u zaborav Božić i zamenila ga je Nova godina, koju je postepeno, pod „mekom” prisilom, naš svet prihvatio kao najvažniji i najlepši dan u godini. Po svaku cenu morala je ta noć da bude najluđa i za provod bolja nego bilo koja druga. A pokloni se dele tada. Počelo je skromnim proslavama, od elitnih kafana do običnih krčmi, uz poseban program, plaćan unapred.

U poslednje vreme to je prešlo u pravo ludilo, ulice šljašte od oktobra do marta, grad krase ogromne i skupe jelke, a sem u restoranima, slavi se i po ulicama, uz orkestre i pevače, plaćene ogromnim honorarima. Božić se u neke kuće vratio, ali je Nova godina i dalje veća i od svih državnih praznika.

Vojislav Bubiša Simić