Поводом канонизације епископа бачог Иринеја Ћирића

Најстарији је био епископ римског Лунгдунума (данашњи Лион) који је највероватније мученички пострадао 202. године у време прогона хришћана под римским царем Септимијем Севером. Био је класично образован, добро је знао хеленску (старогрчку) поезију, философију, а био је и врстан теолог, те плодан писац. Почетком ИВ века, у време жестоких прогона хришћана од стране цара Диоклецијана, убијено је много високих црквених достојанственика од којих је овом приликом најбитнији Иринеј, први епископ великог и важног града Сирмијума, данашње Сремске Митровице. Око овог Иринеја развио се култ и у латинском и грчком делу хришћанске цркве, а и мост на Сави носио је његово име. Стари назив Мачванске Митровице је такође био Свети Иринеј.

Коначно, управо смо ових дана били сведоци канонизације још једне значајне историјске личности—епископа бачког Иринеја Ћирића. Нажалост, међутим, поједини медији, необавештени, а и тенденциозно злонамерни, попут ни по чему добром познате телевизије Н1 бацили су тешке оптужбе на рачун овог епископа. Њихово непознавање методологије историјске науке, те искључивост и црно—бело посматрање прошлости, учинили су да се у том и још неким сличним медијима појављују информације о томе да је епископ Иринеј Ћирић био, малтене, фашиста и колаборациониста!

На овакве бесмислице може се одговорити само једним начином—језиком науке. Епископ бачки Иринеј Ћирић је спроводио операцију спашавања из мађарског логора Шарвара око 2.800 деце и 180 мајки са бебама, а у Новом Саду је основана дечја болница за лечење. Велику улогу, уз знање и благослов епископа Иринеја, у овом подухвату имала је и Црквена општина Суботица, која је болницу основала на Водици у насељу Александрово. Постоји обимна грађа са списковима имена спашене деце и породицама, као и местима широм Бачке, где су она смештена. Даље током рата Иринеј Ћирић је радио и на спасавању других заточених логораша из Шарвара.

У новим условима окупације, епископ Иринеј, као мудар човек, није ни на који начин подржавао срљање у рат и биолошко угрожавање народа. Стога се код самог регента Мађарске адмирала Миклоша Хортија заузимао за православне Србе, протестовао због жртава злогласне рације, а своје је вернике, као противник тоталитарне комунистичке идеологије, позивао да се том покрету не придружују. Епископ Иринеј Ћирић је на послетку прихватио 1943. године да буде члан мађарског Сабора и стално настојао да положај Срба буде што подношљивији.

Међутим, долазак на власт идеолошких пријатеља Н1 и сличних медија епископа Иринеја је начинио мучеником. Како нису трпели свештенике, али ни праву српску елиту као такву, комунисти су овог полиглоту, енциклопедијски образованог човека, научника и хуманитарца, прогласили непријатељем, држали га у кућном притвору и напослетку буквално убили. Након пуштања на слободу једна врла комунистичка узданица је штиклом у главу ударила епископа Иринеја током његове посете Оџацима, а владика је претрпео и батине од њених идеолошких сабораца, предака данашњих аутошовиниста. После дуже болести, између осталог и од последица оваквог суровог односа безбожних власти владика Иринеј Ћирић је преминуо 5. априла 1955. године.

Историчари ослобођени идеолошких оквира, верни и доследни само науци и истини, знају због чега је епископ Иринеј Ћирић канонизован, поштован, као и цела његова угледна породица. Још битније, његов лик и дело живе у свом оном народу који се сакупио да подржи својим срцима чин уврштавања Светог Иринеја бачког у ред светаца Српске православне цркве и, како се то црквеним језиком каже, помоли се новопројављеном светитељу.

Др Борис Стојковски,

историчар