НИ МУШКО НИ ЖЕНСКО Борба за трећи пол

Гениталије су ми дефинитивно биле - недефинисане. Наводно сам имао премали пенис, тако да из извештаја о операцији знам, то што ми је било одстрањено када сам имао шест година, било је свега три центиметра дугачко.

Овако се на свом блогу исповеда Алекс, данас четрдесетогодишњак, који је по рођењу у селу Штејер на северу Аустрије добио име „Јирген”, иако уопште није било сигурно да је на свет дошло биће мушког пола. Заправо, овде и није реч о некаквом „Алексу” а још мање „Јиргену”, будући да су то само псеудоними с којима се представља у јавности. Мушко или женско? Ни сам то не зна, а деца на улици или у аутобусу без зазора питају када га виде „мама шта је то”.

А „то” према опису новинарке немачког „Цајта” има меке црте на округластом лицу, питом, пријатељски поглед, кратку косу, светле длачице без браде, високог је раста са широким истетовираним раменима. То је дакле, хм, Алекс Јирген. И иако су лекари/лекарке ставили крстић на „мушко” када се тако нешто родило, две године касније његовим родитељима постала је блиска идеја да имају у ствари девојчицу и да би било упутно да га/је касније подвргну операцији. Једноставно, његов уд никада није „прорадио” и остао је закржљао. Уместо „Алекса” његови родитељи су имали „Александру” и почели су да га/је тако и зову. У селу се говорило да се „нешто погрешно родило”, а сам Алекс је поверовао да је потребна једноставна операција, налик оној када је једној његовој старијој рођаци одстрањен једанаести прст.

Касније је учио на часовима биологије како би требало да изгледају и функционишу полни органи код мушкараца и жена, када почиње менструација и шта су то тампони. С уџбеником из биологије би седео испред огледала у спаваћој соби и покушавао да стави тампон. Мислио је да прво мора да пробије химен и ишчекивао да прокрвари. Ипак, ништа није могло да уђе унутра, па је одустао. Касније је питао маму зашто је то тако. Она није знала шта да каже Алексу, у то време још Александри, како то да нема на одговарајућем месту исти орган као остале девојчице. Доктори су му рекли да је потребно одстранити тестисе и пенис, али то припада дечацима, а он је - шта оно беше? „Помислио сам да је то крај. Крај поверења, крај самопоуздања. Ођедном више нисам знао ко сам”, објаснио је Алекс. „Без оне ствари никад ништа од мене, мислио сам”.

Љубав и прихватање, а не операција



Како саветовати родитеље, шта да раде ако имају дете недефинисаног пола? Алекс је пред новинарима био изричит: „Детету је потребна љубав и прихватање, а не операција”. Он сада гаји пилиће и псе у малој кући на селу. Тамо га сви познају и ником не смета његова интерсексуалност. Алекс је Алекс, хибрид, нешто као пуж, објаснио је поштарима. Не може да одлучи целога живота, каже са смешком.

При крају основне школе још увек није био спреман за операцију помоћу које би добио вештачку вагину, док је момке око њега све више занимало шта он то има у гаћицама. Алекс се бранио и чувао тајну за себе. Након нове операције у 16. години почиње пуно да пије и да спава с мушкарцима. Пластична вагина скопчана је с немогућношћу контроле њеног затварања уз помоћ мишића и морао је стално да ставља дебеле улошке а ноћу и протезу како би спречио „да процури”. Једном кошмарном приликом задесило га је и силовање. Из те ситуације једини спас је нашао у хероину. „Дрога је једним ударцем могла да ме ослободи тих мука. Осећао сам то стално жигање, осећање скривености од свега. С дрогом нисам размишљао о себи”.

Тек када је с 18 година приликом стопирања помислио да би могао да опљачка један стари брачни пар, схватио је колико је ниско пао. Продао је сву дрогу коју је имао и отишао у Турску, у луксузан хотел у Анталији. По повратку у Аустрију, сада сасвим „чист”, по први пут у животу је осетио позитивно искуство. Почео је да спава са женама и да похађа школу за неговатељице. Први пут је осетио нешто као наду.

Али четири месеца после дипломског испита, Алексу је било све слабије, ођедном није могао да једе, а ујутру би осећао мучнину. Стажисткиње су га задиркивале да је можда трудан. Лекари су, међутим, утврдили да има акутну леукемију. Уследила је хемотерапија, да би 20 рођендан провео у болници. Алексу је убрзо било боље. Излечио се и почео да слави свој живот. Отпале су старе навике - дрога и журке. Ипак, 1. јануара 1997. морао је поново у болницу. Због воде у плућима прикључили су га на апарате, упао је у кому коју је пратило отказивање више органа. „Тринаест недеља сам провео спавајући. У стању сна које се може описати само једном речју - рупа”.

Када се пробудио имао је пуно времена за размишљање. Постало му је јасно да ће му тело отказати ако га и даље буде мрзео. „Данас сам срећан због тог рака. То звучи блесаво, али омогућио ми је дугу шансу у животу”. Нови почетак уследио је у рехабилитационом центру у Швајцарској. Тамо је испричао по први пут људима своју повест, ко је заиста. Ни мушко ни женско, да - нешто између. Годину дана касније слушао је на радију емисију о операцијама за улепшавање. Назвао је ауторе с жељом да исприча своју животну причу - не жели свако под нож, понеко и мора. Убрзо је с водитељком ФМ4 снимио и филм.

У међувремену је почео да узима тестостерон и одлучио да уклони груди. С мушким хормонима се осећао активније и боље. „Нисам више хтео да играм улогу, хтео сам да будем оно што јесам”. Одлучио се за мушко име, али је постао прва особа у Аустрији која се је јавно исказала да је између два пола, да је интерсексуална. Ради се једноставно о особама које се с обзиром на своје унутрашње и спољне полне органе, хромозоме и на њихову хормонску структуру - не могу бити сврстане ни у рубрику „мушко”, ни у рубрику „женско”. Око 1,7 процената светског становништва је на овај или на онај начин негде између два пола, пише на платформи „Интерсекс Аустрија”, али тачних података још увек нема. По слободној процени таквих особа у Немачкој има између 80.000 и 120.000, док се само наслућује и да између две и пет хиљада новорођенчади у свету нема јасно одређен пол. Немачка је уједно и прва европска земља која је званично признала да постоји трећи пол, а крајем прошлог месеца је иницијатива за доношење одговарајућег закона поднета и у Холандији.

И тако, када је Алекс хтео да продужи важење пасоша, није могао да одлучи где да стави крстић у погледу пола. Постало му је јасно да то није само друштвени проблем, него да се морају мењати и законски оквири. Због тога је од Окружног суда Горње Аустрије затражио издавање докумената који би укључили и регистровање трећег пола - уместо само два. Одбијен је с образложењем да се читав правни поредак заснива на томе да је сваки човек женског или мушког рода.     Алекс се обратио потом Уставном суду Аустрије који му је дао за право.

Својим закључком средином марта, Уставни суд је утврдио да су само две могућности полног одређења у Аустрији у сукобу с основном правном заштитом приватне сфере по члану 8 Европске конвенције о људским правима. Ово мишљење је сада у даљем поступку на проби законодаваца. Када су Алекса упитали због чега су од њега хтели да направе девојчицу, с осмехом је објаснио да је током 1980-тих то била најједноставнија операција. Али треба ли интерсексуалну децу уопште приморавати да приграбе овај или онај пол? Треба ли неко с неодређеним сексуалним идентитетом да се определи, или пак „оно” има право на своју људску судбину - како би то Хана Арент формулисала: има ли право да има своје право? Па чак и после 18 године и пунолетства, има ли право да не зна да ли је мушко или женско, него да буде нешто друго, тачније треће?

Реља Кнежевић