NI MUŠKO NI ŽENSKO Borba za treći pol

Genitalije su mi definitivno bile - nedefinisane. Navodno sam imao premali penis, tako da iz izveštaja o operaciji znam, to što mi je bilo odstranjeno kada sam imao šest godina, bilo je svega tri centimetra dugačko.

Ovako se na svom blogu ispoveda Aleks, danas četrdesetogodišnjak, koji je po rođenju u selu Štejer na severu Austrije dobio ime „Jirgen”, iako uopšte nije bilo sigurno da je na svet došlo biće muškog pola. Zapravo, ovde i nije reč o nekakvom „Aleksu” a još manje „Jirgenu”, budući da su to samo pseudonimi s kojima se predstavlja u javnosti. Muško ili žensko? Ni sam to ne zna, a deca na ulici ili u autobusu bez zazora pitaju kada ga vide „mama šta je to”.

A „to” prema opisu novinarke nemačkog „Cajta” ima meke crte na okruglastom licu, pitom, prijateljski pogled, kratku kosu, svetle dlačice bez brade, visokog je rasta sa širokim istetoviranim ramenima. To je dakle, hm, Aleks Jirgen. I iako su lekari/lekarke stavili krstić na „muško” kada se tako nešto rodilo, dve godine kasnije njegovim roditeljima postala je bliska ideja da imaju u stvari devojčicu i da bi bilo uputno da ga/je kasnije podvrgnu operaciji. Jednostavno, njegov ud nikada nije „proradio” i ostao je zakržljao. Umesto „Aleksa” njegovi roditelji su imali „Aleksandru” i počeli su da ga/je tako i zovu. U selu se govorilo da se „nešto pogrešno rodilo”, a sam Aleks je poverovao da je potrebna jednostavna operacija, nalik onoj kada je jednoj njegovoj starijoj rođaci odstranjen jedanaesti prst.

Kasnije je učio na časovima biologije kako bi trebalo da izgledaju i funkcionišu polni organi kod muškaraca i žena, kada počinje menstruacija i šta su to tamponi. S udžbenikom iz biologije bi sedeo ispred ogledala u spavaćoj sobi i pokušavao da stavi tampon. Mislio je da prvo mora da probije himen i iščekivao da prokrvari. Ipak, ništa nije moglo da uđe unutra, pa je odustao. Kasnije je pitao mamu zašto je to tako. Ona nije znala šta da kaže Aleksu, u to vreme još Aleksandri, kako to da nema na odgovarajućem mestu isti organ kao ostale devojčice. Doktori su mu rekli da je potrebno odstraniti testise i penis, ali to pripada dečacima, a on je - šta ono beše? „Pomislio sam da je to kraj. Kraj poverenja, kraj samopouzdanja. Ođednom više nisam znao ko sam”, objasnio je Aleks. „Bez one stvari nikad ništa od mene, mislio sam”.

Ljubav i prihvatanje, a ne operacija



Kako savetovati roditelje, šta da rade ako imaju dete nedefinisanog pola? Aleks je pred novinarima bio izričit: „Detetu je potrebna ljubav i prihvatanje, a ne operacija”. On sada gaji piliće i pse u maloj kući na selu. Tamo ga svi poznaju i nikom ne smeta njegova interseksualnost. Aleks je Aleks, hibrid, nešto kao puž, objasnio je poštarima. Ne može da odluči celoga života, kaže sa smeškom.

Pri kraju osnovne škole još uvek nije bio spreman za operaciju pomoću koje bi dobio veštačku vaginu, dok je momke oko njega sve više zanimalo šta on to ima u gaćicama. Aleks se branio i čuvao tajnu za sebe. Nakon nove operacije u 16. godini počinje puno da pije i da spava s muškarcima. Plastična vagina skopčana je s nemogućnošću kontrole njenog zatvaranja uz pomoć mišića i morao je stalno da stavlja debele uloške a noću i protezu kako bi sprečio „da procuri”. Jednom košmarnom prilikom zadesilo ga je i silovanje. Iz te situacije jedini spas je našao u heroinu. „Droga je jednim udarcem mogla da me oslobodi tih muka. Osećao sam to stalno žiganje, osećanje skrivenosti od svega. S drogom nisam razmišljao o sebi”.

Tek kada je s 18 godina prilikom stopiranja pomislio da bi mogao da opljačka jedan stari bračni par, shvatio je koliko je nisko pao. Prodao je svu drogu koju je imao i otišao u Tursku, u luksuzan hotel u Antaliji. Po povratku u Austriju, sada sasvim „čist”, po prvi put u životu je osetio pozitivno iskustvo. Počeo je da spava sa ženama i da pohađa školu za negovateljice. Prvi put je osetio nešto kao nadu.

Ali četiri meseca posle diplomskog ispita, Aleksu je bilo sve slabije, ođednom nije mogao da jede, a ujutru bi osećao mučninu. Stažistkinje su ga zadirkivale da je možda trudan. Lekari su, međutim, utvrdili da ima akutnu leukemiju. Usledila je hemoterapija, da bi 20 rođendan proveo u bolnici. Aleksu je ubrzo bilo bolje. Izlečio se i počeo da slavi svoj život. Otpale su stare navike - droga i žurke. Ipak, 1. januara 1997. morao je ponovo u bolnicu. Zbog vode u plućima priključili su ga na aparate, upao je u komu koju je pratilo otkazivanje više organa. „Trinaest nedelja sam proveo spavajući. U stanju sna koje se može opisati samo jednom rečju - rupa”.

Kada se probudio imao je puno vremena za razmišljanje. Postalo mu je jasno da će mu telo otkazati ako ga i dalje bude mrzeo. „Danas sam srećan zbog tog raka. To zvuči blesavo, ali omogućio mi je dugu šansu u životu”. Novi početak usledio je u rehabilitacionom centru u Švajcarskoj. Tamo je ispričao po prvi put ljudima svoju povest, ko je zaista. Ni muško ni žensko, da - nešto između. Godinu dana kasnije slušao je na radiju emisiju o operacijama za ulepšavanje. Nazvao je autore s željom da ispriča svoju životnu priču - ne želi svako pod nož, poneko i mora. Ubrzo je s voditeljkom FM4 snimio i film.

U međuvremenu je počeo da uzima testosteron i odlučio da ukloni grudi. S muškim hormonima se osećao aktivnije i bolje. „Nisam više hteo da igram ulogu, hteo sam da budem ono što jesam”. Odlučio se za muško ime, ali je postao prva osoba u Austriji koja se je javno iskazala da je između dva pola, da je interseksualna. Radi se jednostavno o osobama koje se s obzirom na svoje unutrašnje i spoljne polne organe, hromozome i na njihovu hormonsku strukturu - ne mogu biti svrstane ni u rubriku „muško”, ni u rubriku „žensko”. Oko 1,7 procenata svetskog stanovništva je na ovaj ili na onaj način negde između dva pola, piše na platformi „Interseks Austrija”, ali tačnih podataka još uvek nema. Po slobodnoj proceni takvih osoba u Nemačkoj ima između 80.000 i 120.000, dok se samo naslućuje i da između dve i pet hiljada novorođenčadi u svetu nema jasno određen pol. Nemačka je ujedno i prva evropska zemlja koja je zvanično priznala da postoji treći pol, a krajem prošlog meseca je inicijativa za donošenje odgovarajućeg zakona podneta i u Holandiji.

I tako, kada je Aleks hteo da produži važenje pasoša, nije mogao da odluči gde da stavi krstić u pogledu pola. Postalo mu je jasno da to nije samo društveni problem, nego da se moraju menjati i zakonski okviri. Zbog toga je od Okružnog suda Gornje Austrije zatražio izdavanje dokumenata koji bi uključili i registrovanje trećeg pola - umesto samo dva. Odbijen je s obrazloženjem da se čitav pravni poredak zasniva na tome da je svaki čovek ženskog ili muškog roda.     Aleks se obratio potom Ustavnom sudu Austrije koji mu je dao za pravo.

Svojim zaključkom sredinom marta, Ustavni sud je utvrdio da su samo dve mogućnosti polnog određenja u Austriji u sukobu s osnovnom pravnom zaštitom privatne sfere po članu 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovo mišljenje je sada u daljem postupku na probi zakonodavaca. Kada su Aleksa upitali zbog čega su od njega hteli da naprave devojčicu, s osmehom je objasnio da je tokom 1980-tih to bila najjednostavnija operacija. Ali treba li interseksualnu decu uopšte primoravati da prigrabe ovaj ili onaj pol? Treba li neko s neodređenim seksualnim identitetom da se opredeli, ili pak „ono” ima pravo na svoju ljudsku sudbinu - kako bi to Hana Arent formulisala: ima li pravo da ima svoje pravo? Pa čak i posle 18 godine i punoletstva, ima li pravo da ne zna da li je muško ili žensko, nego da bude nešto drugo, tačnije treće?

Relja Knežević