ЉУБИЦА ЧУДАНОВ Нашим ђацима никад ближи Кинески зид

Са знањем кинеског имају сјајне могућности за запослење чак и у Србији, јер бројне далекоисточне компаније траже преводиоце који могу да пливају у различитим областима: грађевини, инжењерству, туризму... Младе привлачи и пресељење у Кину, јер тамо странац може врло лепо да живи, тврди професорка кинеског језика у Карловачкој гимназији Љубица Чуданов, додајући да се ни сама не би вратила у Нови Сад да јој се није десила љубав.

Још као карловачки ђак знала је да ће изучавање језика бити њена будућност. Жудећи за изазовом, почетна замисао био је арапски, будући да јој је блиска рођака живела у Сирији, где се и удала, али је документарна телевизијска емисија пресудила да се заљуби у Кину. И поред наговора породице да ратне 1999. промени неперспективну одлуку, уписала се на факултет са пионирима београдске Филолошке гимназије којима је кинески био први страни језик.

– Већ на првом предавању нам је речено: „Упустили сте се у авантуру која се никада неће завршити” – каже Чуданова. – И заиста је тако. Учиш га цео живот и увек имаш утисак да можеш постићи више. Али то је оно што је занимљиво и данашњој деци.

Колико Кинези знају о Србији

Са времешним таксистима и продавцима прича се традиционално о Југославији, Бати Живојиновићу и филму „Валтер брани Сарајево”, док младе још увек треба подсетити да Србија није исто што и Сирија. Мада, откад је уведен безвизни режим, а процветао туризам на овој евроазијској релацији, кинеских чланака о нашој земљи има све више на друштвеним мрежама.

– Прво што кинески туриста примети јесу чист ваздух и нетакнута природа у парковима Србије, који се углавном не наплаћују. Воле и нашу храну, иако нису научени да једу толико меса, док овдашње „кинеске” специјалитете оцењују као масне и преслане – каже Чуданова.

За разлику од ње, која је „гребала” да дође до Кине, где је након студија радила као преводилац, а затим и као професор енглеског у једном тренинг центру, данашњим ђацима је „захуктала локомотива” на континенту 21. века и те како достижна. Захваљујући одличној сарадњи са Конфуцијевим институтом на Универзитету у Новом Саду, који два-три пута годишње организује полагање првог нивоа међународног испита ХСК, ученици могу конкурисати за летњи камп, те током две недеље, колико траје, обиђу Пекинг, Шангај, Hangyou и остале знамените градове, финансирајући само повратну авионску карту.

– Ако наставе даље и положе, рецимо, трећи ниво, могу добити стипендију за читаво полугодиште, коју управо користи троје карловачких гимназијалаца, чији повратак очекујемо крајем јануара. С вишим степеном знања на располагању су им и државне стипендије за студије, па тако имамо једну ученицу која је тамо на традиционалној кинеској медицини, што нимало није лако – истиче поносно, додајући да је и прво место у сениорској групи на републичком такмичењу у Београду један од начина да посете Кину.

Након недавног гостовања делегације из Џеђанга, једне од две економски најразвијеније провинције са главним градом Hangyouom, у плану им је размена ђака на две недеље, током које би од следеће школске године боравили у породицама домаћина и тако још боље упознали страну културу и језик.

Са две савремено опремљене конфуцијеве учионице, отворене од прошле године, настава је знатно олакшана, а ради великог интересовања повисили су број ученика по групи, који сада премашује збир читаве прве генерације.

– Кинески језик сада похађају 54 гимназијалца од првог до четвртог разреда, док је прва генерација имала тек 12 ђака. Иако је те 2010. настава била такорећи експериментална, двоје ученика се врло лепо снашло у Кини, где данас завршавају високе школе односно раде – напомиње.

А колико су Кинези спремни да уче српски језик, било је следеће питање.

– Ради посла, многи одрасли су га добро савладали, док кинеске деце у нашим основним школама има незнатно јер је донедавно би тренд да се, иако су рођена на Балкану, врате бабама и дедама како не би изгубила матично држављанство. Пошто је њихова граматика изненађујуће једноставна, најтеже им падају српски падежи, наставци за род и времена. Наша деца пак имају потешкоћа да савладају кинеско писмо, али и изговор, јер постоје четири тона која мењају значење речи. У томе им много помаже конверзација са лекторкама Конфуцијевог института, којима је то матерњи језик – каже она.

Нова година са изнајмљеним партнером

Поводом Отворених врата за основце, карловачки гимназијалци осмислили су скеч о најновијем тренду – изнајмљивању момака и девојака за Кинеску нову годину, који су након одличних реакција одлучили да понове када буду обележавали овај важан празник.

– За старије од 27 година Кинези имају погрдан израз који би се могао превести као „остатак”, што је пандан нашој баба-девојци – објашњава саговорница, додајући да је њихова омладина под сталним притиском родитеља да нађу сродну душу, за шта имају мало времена јер почињу да се забављају тек на факултету. – Кад за празник масовно похрле кући, где год се школовали, очекује се да доведу изабраника односно изабраницу. Из овог проблема изродио се уносан бизнис, те су врло чести огласи у којима се нуде особе које ће за новац глумити партнера.

Тајна успеха кинеских ђака, који су и ове године бриљирали на ПИСА тестовима, лежи у преданости, усмерености, послушности и израженом такмичарском духу, додаје наша саговорница.

– Може се рећи да припрема почиње од пете године у тренинг центрима, где се деца спремају за школу, те већ пре првог разреда знају да пишу и рачунају. Под паролом „Све друго ће родитељи обезбедити, твоје је само да учиш”, уобичајено је да и после наставе тамо допуњују знање. Из неких аспеката, њихово школство чини се врло суровим. Како чујем, још као седмогодишњаци вежбају да брзо раде задатке, рецимо да за нешто више од две секунде одузму и саберу двоцифрене бројеве. Усађена им је свест о колективу, па концепт индивидуалности, карактеристичан за Запад, код њих не постоји. Нема размажености, инсистирања да се поштују њихова права, без обавеза и одговорности. Спремни су на трпљење много више него наша деца. Познато је да им је физичка култура изузетно битна, те да пре часова масовно излазе у двориште на разгибавање. Али у последње време, откад је економски стандард скочио и откад је у Кини све више ланаца брзе хране, што је узроковало гојазност, ђаци примају претње да ће пасти разред ако не задовоље одређене стандарде. Статус професора, на које се гледа као на менторе који те воде кроз живот, не може се ни поредити с нашим – признаје она, додајући како је имала прилику да присуствује часу где је у разреду са педесетак ђака, што је код њих уобичајено, владао потпуни тајац.

С. Милачић