ТАЈНА СТРОГОСТИ ПОСЛЕДЊЕ НЕДЕЉЕ ПОСТА Пут ка светлости Васкрсења

Ова седмица, обавијена тугом, тишином и дубоком духовном сабраношћу, има посебно место у црквеном календару, али и у срцима верника. Зашто се баш ова недеља издваја по строгоћи и значају, како се литургијски обележава, и који је дубљи смисао поста, објаснио је раније за наш портал протојереј Иван Весић из Саборне цркве Светог Георгија у Смедереву. 

Зашто се последња недеља Васкршњег поста назива Страсна недеља?

- У читавом Старом завету се јавља пост. Многи су постили, све до Новог завета, до самог господа Исуса Христа, који је такође постио. Видимо тај пост од 40 дана, који је и он држао, пре него што је јавно почео да иступа пред људима. На основу тог четрдесетодневног поста који је он имао, јавља се овај велики Васкршњи пост који је и сада у току.

Последња недеља, која је седма након поменутих 40 дана, је такозвана Страсна или Страдална недеља. Реч "страст" води порекло од старословенског језика, што значи "страдање". У тој недељи ми се подсећамо на све оне догађаје који су се збили пре страдања Христовог. Од издаје Христа, до Тајне вечере која се збила када је установљена  Света тајна, његово суђење пред Пилатом, његовом разапињању на крст, његовом борављењу у гробу и, онога ка чему идемо, највећем догађају и празнику, васкрсења Христовог. 

Страсна недеља се испољава кроз интензивнији начин богослужења, верници долазе у цркву, такорећи се подобљавају страдању Христовом. Ми сада "страдавамо" са Христом, да бисмо са њим и васкрсли. 

Ово је недеља која је додата четрдесетодневном посту и служи за сећање на све догађаје: Велики петак - његово страдање и разапињање на крст.  Његово борављање у гробу за Велику суботу, за коју се каже и у самој молитви: "Да умукне свака ствар, јер је Бог умро за човека" и за крај Васкрсење у недељу - истиче наш саговорник.

Који је циљ поста?

Што се самог хришћанског поста тиче, Протојереј Иван наглашава да морамо да обратимо пажњу на то шта заправо он значи и представља. Пост не представља само суздржавање од хране, већ како он објашњава, то је хришћанска дисциплина, такорећи подвиг - уздигнути се изнад своје природе.

- Да се не миримо са нашом палом природом, смртном, већ хоћемо да се уздигнемо и приближимо ономе за шта нас је Господ и припремио - за живот вечни. Зато се назива подвиг  и значи уздићи се - додаје. 

Пост не може само да се сведе на храну, већ и на остале хришћанске врлине. Он није сам по себи циљ, већ нас уводи у оно што је најбитније, а то је заједница са Богом, говори протојереј. И сваки тај хришћански подвиг, у ком је и пост, милосрђе и слично, он мора да буде крунисан заједницом са Христом у литургији и Светом причешћу. 

- То је циљ, да бисмо остварили оно шта је Господ припремао пре него што је створио и свет и човека, а то је да овај свет постоји вечно. Да би се то остварило, Христос је дошао у овај свет. Друго лице Свете тројице, син Божји, се очовечио, постао један од нас, претрпео све зарад нас и страдао. Али, пошто је он господар живота, није могао да буде задржан у смрти, већ васкрсава.

То његово васкрсење је заправо и залог нашег васкрсења - да сви ми који смо ушли у заједницу са њим, једнога дана по његовом другом доласку, као што је и обећао, васкрснемо. То је суштина хришћанског живота - да остваримо живот вечни, који нам је обећан. 

Пост и подвиг је слободно одрицање, вођен слободом наше воље. Ми се одричемо нашег "ја", зарад заједнице са другим, у коме видимо Христа. То се заснива на томе да "не могу ја сам себи да будем довољан и сам себи да остварим васкрсење" - наводи протојереј Иван Весић. 

(Ona.rs)