МОКРИН Летело зрневље кукуруза на северу Баната

У мору новотарија, када многи, а поготово млађарија, време проводи у витруалним дружењима преко друштвених мрежа, по цео дан бленући у телефон, одлучили су Мокринчани да се по ко зна који пут врате коренима из којих су изникли, да подсете на стара надметања и, пре свега, на оне вредности које су им обликовале паорски идентитет. Тако се десету годину заредом окупише на Вашаришту, делу пашњака тик уз село, па су се такмичили у баратању кукурузним клипом, брзом ношењу yaka жита, котрљању тракторске гуме, брзом превозу дрвеним колицима, кувању рибље чорбе...

Наравно, и они најмлађи, којима је највећи део пажње посвећен, имали су своја такмичења: ко ће брже ручно да окруни клип кукуруза, ко ће брже да направи бунар од чокања (шапурине), те оној најузбудљивијој тркачкој дисциплини – скакању у yakovima.

Упекло је сунце по банатској равници, али деци је то најмање сметало. Летело је зрневље кукуруза у првој дисциплини (брзом, ручном круњењу клипа), где су мали Мокринчани демонстрирали шта значи мало вежбе уз јаку генетску предиспозицију. Од целог клипа, за само неколико секунди, у руци остане само чокањ! А у следећој играрији, брзим и спретним ређањем чокања, за пô минуте треба направити што већи „бунар”, грађевину која ће стајати и у себи имати што више чокања.

– А шта је то чокањ? – упита мали Јоца из Новог Сада свог оца.

Ипак, када је уследило објашњење и кратак курс прављења бунара, ето Јоце у финалу, где ипак, против испраксованих младих Мокринчана, није имао шансе за већи успех.

Пошто Мокринчани старије гарде нису ради да гледају како гости без преке потребе потежу шлајпик у њиховом селу, још осетљивији су када је, не дај боже, деци нешто ускраћено. Зато су пре манифестације уредили да најмлађи бесплатно јашу пони коњића, а спикер објави још једну радосну вест: шећерна вуна за децу је бесплатна цео дан!

Вест којој су се сви обрадовали сем оних мама које баш воде рачуна о здравој исхрани подмлатка, те госпође која поменути слаткиш справља. Више секунде одмора није имала, пред крај је једва на ногама стајала. Што је yabе, деци је још драже...

Заокупљени шећерном вуном, неки нису стигли ни да се пријаве за трку у којој дете уђе у yak, па онда скакуће до циља. Прашина која се подигла заклонило је сунце изнад Панонске низије, а први је кроз циљ, кажу, прошао десетогодишњи Никола Вулетин. Али, неки од гледалаца су се побунили да жири није добро видео ко је први кроз циљ прошао, па епилог беше као у култном филму Горана Марковића „Национална класа”: „Трка се поништава!” Но, у поновљеној трци, кроз облаке прашине први је нос промолио опет Никола, и сада дилеме није било. Објаснио је и шта га је промовисало у новог скакачког шампиона.

– Ма, вежбао ја сам код куће и два пута дневно скако по авлији – открио је Никола Вулетин, уз признање да је од њега у селу главније само оно дете које је победило на последњем Светском првенству у туцању ускршњим јајима.

Дошла су на ред и такмичења одраслих. Како је послеподне већ одмакло, а уз роштиљање, рибљу чорбу и врућину ‘ладно пиво страховито пасује, тек, код неких такмичара и малигани су прорадили. Неки су се, додуше, сјајно с њима носили јер су их prеthodno унели таман да им разбију трему и дају полета, а други пак заборавише да капљице иду тек кад врућина мине а паорски послови се позавршавају. Један од такмичара, бурно подржан од спикера, стровалио се на ледину са yakom жита (од 50 кила) на леђима. Устао је, али авај, опет је посрнуо након десетак метара, те је, резигниран, одустао од даље трке.

– Фино, он бацио yak, а ја сада треба да га враћам назад – примети Неша Чавић, један од организатора Мокринског сељачког партија.

Но, с обзиром на његову корпуленцију, то му никакав проблем није био.

Чорбе су замирисале, оне за оцењивање намењене, замирисали су и роштиљи и(ли) печени прасићи за интерну употрбу па је доживљај употпуњен јер, изеш парти без добрих залогаја. Уз њих је све на свом месту, а још кад су засвирали Србобранци оригиналног имена „Банда дрвена”, тамбураши који праше рок, гушт је био бити део још једне лепе мокринске приче. Не мож’ то баш свако!

Душан Кнежић

Пре десет година увидели су углавном предузимљиви Мокринчани да је август остао једини месец у години када се у селу баш никаква манифестација не дешава па пошто им то „боло очи”, решили да промене праксу.

– „Нулти” сељачки парти је највећим делом организовао Милорад Бајшански Бајша, рођени Мокринчанин који већ деценијама живи у Канади – вели Горан Думитров Дата. – Првобитна идеја је била да се кроз старе народне ношње евоцирају успомене на давна времена. То смо и урадили, а онда разговаралио томе шта и како даље и дошли до манифестације каква је данас.