MOKRIN Letelo zrnevlje kukuruza na severu Banata
Da prođe mesec dana a da se u Mokrinu ništa ne dešava? To ne ide u čuvenom selu na severu Banata, pa su pre ravno decenije započeli, a minulog vikenda prvi jubilej obeležili, manifestacije koju su od milošte nazvali „Seljački parti”.
U moru novotarija, kada mnogi, a pogotovo mlađarija, vreme provodi u vitrualnim druženjima preko društvenih mreža, po ceo dan blenući u telefon, odlučili su Mokrinčani da se po ko zna koji put vrate korenima iz kojih su iznikli, da podsete na stara nadmetanja i, pre svega, na one vrednosti koje su im oblikovale paorski identitet. Tako se desetu godinu zaredom okupiše na Vašarištu, delu pašnjaka tik uz selo, pa su se takmičili u baratanju kukuruznim klipom, brzom nošenju yaka žita, kotrljanju traktorske gume, brzom prevozu drvenim kolicima, kuvanju riblje čorbe...
Naravno, i oni najmlađi, kojima je najveći deo pažnje posvećen, imali su svoja takmičenja: ko će brže ručno da okruni klip kukuruza, ko će brže da napravi bunar od čokanja (šapurine), te onoj najuzbudljivijoj trkačkoj disciplini – skakanju u yakovima.
Upeklo je sunce po banatskoj ravnici, ali deci je to najmanje smetalo. Letelo je zrnevlje kukuruza u prvoj disciplini (brzom, ručnom krunjenju klipa), gde su mali Mokrinčani demonstrirali šta znači malo vežbe uz jaku genetsku predispoziciju. Od celog klipa, za samo nekoliko sekundi, u ruci ostane samo čokanj! A u sledećoj igrariji, brzim i spretnim ređanjem čokanja, za pô minute treba napraviti što veći „bunar”, građevinu koja će stajati i u sebi imati što više čokanja.
– A šta je to čokanj? – upita mali Joca iz Novog Sada svog oca.
Ipak, kada je usledilo objašnjenje i kratak kurs pravljenja bunara, eto Joce u finalu, gde ipak, protiv ispraksovanih mladih Mokrinčana, nije imao šanse za veći uspeh.
Pošto Mokrinčani starije garde nisu radi da gledaju kako gosti bez preke potrebe potežu šlajpik u njihovom selu, još osetljiviji su kada je, ne daj bože, deci nešto uskraćeno. Zato su pre manifestacije uredili da najmlađi besplatno jašu poni konjića, a spiker objavi još jednu radosnu vest: šećerna vuna za decu je besplatna ceo dan!
Vest kojoj su se svi obradovali sem onih mama koje baš vode računa o zdravoj ishrani podmlatka, te gospođe koja pomenuti slatkiš spravlja. Više sekunde odmora nije imala, pred kraj je jedva na nogama stajala. Što je yabe, deci je još draže...
Zaokupljeni šećernom vunom, neki nisu stigli ni da se prijave za trku u kojoj dete uđe u yak, pa onda skakuće do cilja. Prašina koja se podigla zaklonilo je sunce iznad Panonske nizije, a prvi je kroz cilj, kažu, prošao desetogodišnji Nikola Vuletin. Ali, neki od gledalaca su se pobunili da žiri nije dobro video ko je prvi kroz cilj prošao, pa epilog beše kao u kultnom filmu Gorana Markovića „Nacionalna klasa”: „Trka se poništava!” No, u ponovljenoj trci, kroz oblake prašine prvi je nos promolio opet Nikola, i sada dileme nije bilo. Objasnio je i šta ga je promovisalo u novog skakačkog šampiona.
– Ma, vežbao ja sam kod kuće i dva puta dnevno skako po avliji – otkrio je Nikola Vuletin, uz priznanje da je od njega u selu glavnije samo ono dete koje je pobedilo na poslednjem Svetskom prvenstvu u tucanju uskršnjim jajima.
Došla su na red i takmičenja odraslih. Kako je poslepodne već odmaklo, a uz roštiljanje, riblju čorbu i vrućinu ‘ladno pivo strahovito pasuje, tek, kod nekih takmičara i maligani su proradili. Neki su se, doduše, sjajno s njima nosili jer su ih prethodno uneli taman da im razbiju tremu i daju poleta, a drugi pak zaboraviše da kapljice idu tek kad vrućina mine a paorski poslovi se pozavršavaju. Jedan od takmičara, burno podržan od spikera, strovalio se na ledinu sa yakom žita (od 50 kila) na leđima. Ustao je, ali avaj, opet je posrnuo nakon desetak metara, te je, rezigniran, odustao od dalje trke.
– Fino, on bacio yak, a ja sada treba da ga vraćam nazad – primeti Neša Čavić, jedan od organizatora Mokrinskog seljačkog partija.
No, s obzirom na njegovu korpulenciju, to mu nikakav problem nije bio.
Čorbe su zamirisale, one za ocenjivanje namenjene, zamirisali su i roštilji i(li) pečeni prasići za internu upotrbu pa je doživljaj upotpunjen jer, izeš parti bez dobrih zalogaja. Uz njih je sve na svom mestu, a još kad su zasvirali Srbobranci originalnog imena „Banda drvena”, tamburaši koji praše rok, gušt je bio biti deo još jedne lepe mokrinske priče. Ne mož’ to baš svako!
Dušan Knežić
Pre deset godina uvideli su uglavnom preduzimljivi Mokrinčani da je avgust ostao jedini mesec u godini kada se u selu baš nikakva manifestacija ne dešava pa pošto im to „bolo oči”, rešili da promene praksu.
– „Nulti” seljački parti je najvećim delom organizovao Milorad Bajšanski Bajša, rođeni Mokrinčanin koji već decenijama živi u Kanadi – veli Goran Dumitrov Data. – Prvobitna ideja je bila da se kroz stare narodne nošnje evociraju uspomene na davna vremena. To smo i uradili, a onda razgovaralio tome šta i kako dalje i došli do manifestacije kakva je danas.