Костић: Интелектуалци су данас озбиљно угрожена врста

Он изражава бојазан да бар део интелектуалаца прелази, како каже "на илегални рад".

Костић у ауторском тексту за "Недељник" примећује да одређена дешавања у свету, али и међу нама самима, убедљиво прете да 21. век буде означен као "век популизма".

"Антиинтелектуална клима, која више и не покушава да се прикрије, погодује развоју гротескних мисаоних плодова, не и без извесне хуморности. Сведоци смо ескалације и својеврсне горљивости на различитим странама у прикупљању потписа интелектуалаца на апелима или текстовима подршке (интелектуалац је овде обично стандардизована мерна јединица убедљивости)", упозорава Костић.

О односу политике и интелектуалаца, каже, мудро ћути, "уз уверење да је њихова потреба да схвате стање и формирају сопствена гледишта наспрам ''компаративног колективитета'' већа него код просечног грађанина, који је такође има".

"Често се готово рефлексно појам интелектуалца који ''говори истину'' и ''разоткрива лажи власти'' повезује са појмом опозиционог деловања, али то дефинитивно није правило. Можда је трагика интелектуалца у томе што се неизбежно налази у раскораку између ''усамљености и сврставања'' (не негирам легитимност било којег од ова два избора, под условом да су слободни)", истиче Костић.

Упркос чињеници да је одрастао у времену када је одредница "елита" била готово погрдна и оптужујућа, искрено верује да се она заправо односи на "оне појединце који имају знање и имагинацију да из различитих, па и непожељних углова сагледају феномене и правце у којима се одређено друштво креће.

И како додаје, да они при томе не робују никаквим, а посебно не идеолошким предрасудама у обрачуну или суочавању са колективним заблудама и митовима, уз очуван осећај дужности према општем и спремност да се упусте у ризик исказивања мишљења, без обзира на то да ли је у контрадикцији са очекивањима колективног ува".

"Не видим зашто интелектуалац не би могао да егзистира унутар политике, али ми се идеја да политичка моћ буде та која одређује и рукополаже интелектуалце чини једним од најпогрешнијих путева - она је најчешће искључива и захтева сврставање. Управо зато из политичког језика долазе поделе на интелектуалце и неинтелектуалце, елите и псеудоелите", истиче председник САНУ.

Нажалост, примећује, одавно свака власт, у корелацији са својом ауторитарношћу, себе некритично изједначава са народом, државом, културом и цивилизацијом, па када неко критикује њене делове, а посебно центре политичке моћи, лако бива оптужен да критикује и мрзи цело друштво.

А на питање које себи поставља - да ли има места за традиционалног интелектуалца у временима дигиталних технологија, интернета, социјалних мрежа и блогосфера, Костић одговара да будуће, али и данашње интелектуалце који нису уморни, чека дуг пут прилагођавања.

"У покушају да одговорим на питање да ли су нам интелектуалци уопште потребни, чини ми се да је сликовитије ако искористимо контрапункт: Како би друштво изгледало без њих? Сиво, скучено, без маште и узбуђења, речју досадно, непокретно, ритуално окренуто задатим представама прошлости, ауторитарно и склоно стабилности по сваку цену, кородирано инклузивношћу за различите, понекад трагичне ирационалности хомо сапиенса, са стандардизованом и октроисаном ''уметношћу'' и чувањем чудоређа које ће бити могуће само растом насиља", закључује Костић.