Карловчанка Јасна Атанацковић пола века украшава Христов гроб
На Велики петак у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, након царских часова, специфичног богослужења које се у православним храмовима служи тога дана уместо литургија, инжењер хортикултуре у пензији, Карловчанка Јасна Атанацковић, декорисала је Христов гроб, посебан сто, на који је неколико сати касније положена плаштаница, платно са извезеном или насликаном сценом скидања Исуса Христа са крста.
И тако близу пет деценија.
Како каже, не сећа се тачно, али мисли да је почела 1972. или следеће године. Таман се вратила из Холандије са усавршавања и са колегиницом приредила у Новом Саду изложбу аранжмана, што у то доба није било уобичајено код нас. Тадашњи парох Успенске цркве у Новом Саду Душан Н. Петровић ју је питао да ли би украшавала Христов гроб и она се прихватила тог задатка. Годину-две после уследио је позив старешине Саборне цркве у родним јој Карловцима, Часлава Маринковића, да украшава Христов гроб и у катедралном карловачком храму. После извесног времена то је почела да ради и у Доњој карловачкој цркви.
– Поента је у томе да се колоритно и естетски да посебна нота Христовом гробу– каже Јасна Атанацковић, потомак познате карловачке породице Маширевић. – Сећам се да су баке из времена мог детињства доносиле саксије амарилиса и стављале поред гроба и тако га декорисале. Нарочито им је било стало да се то цвеће расцвета на Цвети и да у тој расцветалој фази украсе гроб, недељу дана касније. То је било лепа пракса, у складу са ондашњим приликама и временом. Аранжирање се код нас касније јавља и почиње да се примењује и у црквама.
Народни обичај широко распрострањен
Христов гроб, како се назива сто на који се износи плаштаница, по речима свештеника Саборне цркве и професора Карловачке богословије презвитера Станка Лакетића, симболизује у суштини плочу на коју је положено Исусово тело након скидања са крста, на којој је он помазан мирисним уљима пре сахране.
– Плоча Христовог помазања налази се у цркви у Јерусалиму, а у нашим храмовима постоје места где стављамо плаштаницу – каже отац Станко Лакетић. – На Велики петак увече износимо плаштаницу, платно у ком је Христ био умотан, и народ прилази и целива је. Као што се трудимо када неко умре да то гробно место одржавамо и уређујемо, садимо цвеће, тако и када је реч о Христовом погребењу, приносимо нешто своје. Одувек је био обичај у нашем народу, нарочито је у селима то било изражено, а у томе су предњачиле жене, да се доноси цвеће и украшава гроб.
Истиче да је у питању грана примењене уметности у којој се црквена правила морају поштовати. Код одабира цвећа, уважава жеље свештеника. Неки траже само цвеће беле боје, а некима то није битно и препуштају њој избор.
– Некад користим сезонско цвеће, као сада, када су после дуже времена лале у цвету – објашњава Јасна. – Невоља је што цвеће стиже из увоза, па се врло често догоди да не могу да реализујем оно што сам замислила, па правим компромисе и сналазим се како знам и умем. Добра околност је што увек има зеленила различите врсте да се надомести какав недостатак. Црвена јаја се у мојим арнажманима увек нађу.
Декорација Христовог гроба почиње у суштини дан раније, када Јасна одлази у набавку и одређене елементе аранжмана припрема унапред да не би губила време на Велики петак. Каже да јој отприлике треба два сата да заврши аранжман, али у сваком случају све мора бити готово до 16 сати, до почетка богослужења када се износи плаштаница.
Последњих неколико година финансира набавку цвећа и материјала за аранжирање и то назива својим даром цркви. Каже да с овогодишњим аранжманом завршава с том праксом и препушта је млађима.
Зорица Милосављевић