Карловачке приче недељом: Андреј Волни, један од синонима за најстарију српску гимназију

Да је реч о човеку изузетних професионалних квалитета, од чије смрти се ове године навршава 195 лета, види се из његове блиставе биографије и то се најчешће наводи када се спомене. Међутим, осим  код свог „послодавца“ чувеног митрополита Стефана Стратимировића, на чији позив је дошао у Сремске Карловце, али и научних и високих црквених кругова, Волни је уживао углед и симпатије код својих ђака и суграђана. Вероватно то није разлог, али он и Јован Грос, једини су из прве поставе директора Карловачке гимназије, мада и потоњих,  у тој сремској вароши „добили“ улицу. 

Каже се да је митрополит Стратимировић, један од двојице најзаслужнијих Карловчана за оснивање гимназије, веома водио рачуна да обезбеди набољи наставни кадар за тек основану школу, и бирао их је у ондашњој Европи. Отуда плејаду првих професора и директора чине Словаци. 

Волни је рођену Шемници у Словачкој 10. децембра 1759. године у рударској породици.  Отац му је био рударски надзорник, међутим, Волни је остао рано без оца, а као осамнаестогодишњак и без мајке. Гимназију  је завршио у родом граду и у Пожуну (Братислави) наставио школовање. Започео је студије медицине, али се после посветио природним наукама и педагогији. Године, 1786. одлази у Пешту одакле на препоруку пештанског професора Универзитета Атона Крајла и позив митрополита Стефана Стратимировића долази у Карловце. 

Стратимировић и Крајл били су пријатељи и преко њега је митрополит набављао ретке књиге из светске књижевности. Препорука пештанског професора била је гаранција  за заштитнички статус који је Волни уживао код мудрог митрополита, мада су његови и професионални квалитети и рад били довољни да заслужи углед. Међутим, испоставило се да се од тога не живи и да Патронат није био широке руке када је плата у питању, због чега је Волни после извесног времена напустио, али са великим жаљењем, Карловачку гимназију.

Три године по доласку у Карловце, 1794. он  постаје професор разредне „човечности“ с платом од 350 форинти. По одласку Јована Гроса са места директора 1798. Волни стаје на чело прве српске гимназије и на том месту остаје до 1816. Као директор имао је стан од пет соба у којима је на стану и храни „држао“ по шест-седам ученика, углавном децу из српских имућнијих кућа, поготово трговачких.

У години када је постао директор оженио се Ирижанком Херитом Саборски, кћерком надзорника тамошње свиларе. С њом је имао осам кћери и сина. Забележено је у документима да су њих двоје 1801. купили виноград од 1,5 јутара на Магарчевом брегу, а четири године касније и две ливаде. Његова жена је од Магистрата исте године тражила плац у тадашњој Ешиковчакој улици за градњу куће, и добила га је.

У литератури се свуда наилази на податак да је осим што је био врло образован и стручан, био и лепо васпитан, пун такта у опхођењу са људима, што се није могло казати за његовог наследника на челу Карловачке гимназије, Георга Карла Румија,  који је управо због тога остао без посла. Био је члан комисије за састављање наставног плана за Карловачку гимназију и увео очигледну наставу и природописне кабинете. Методе које је увео напредне су и за данашње време. Због  тога су га митрополит и Патронат веома уважавали. Написао је и uybenik биологије 1805. године „Хисториае натуралис елемента“.

Патријарх Јосиф Рајачић као Волнијев ђак забалежио је да је од њега највише научио. Само за две године рада у школи саставио је минералошку збирку од 800 комада разних минерала и камења сакупљених  по карловачкој околини, која нажалост није сачувана. Као страствени ботаничар, а ту страст пренео је и на ђаке који су се утркивали ко ће пронаћи ређу биљку, начинио је хербаријум по ком је најпознатији. Његов хербаријум се сматра изузетно вредним допирносом ботаници и заштићен је споменик природе. 

Немогућност да од директорске плате осигура пристојан живот натерала га је да оде из Карловаца. Пред одлазак упутио је Стратимировићу дирљиво писмо  у ком износи разлоге за одлазак. У њему, између осталог пише: „ Иако посрћем под теретом  доби, прилике ме силе да одем из Карловаца и да осигурам мојим драгима свагдањи хлеб и будућност. Са жалошћу  остављам народ којег сам досада био члан и радио на просветном дизању тог народа. Докле год будем живео желећу да Карловачка гимназија напредује и цвета рођена под вођством Ваше одличности и донесе најобилније плодове и у успомени на осниваче устраје во вјеки вјеков.“

Из Карловаца одлази на  место директора фабрике стипсе у Мужјево у Берешкој жупанији, у данашњој Украјини. Наслеђује га на директорској функцији у гимназији земљак, Словак Карл Руми који се није дуго задржао на том месту због yandrljivog карактера. Када је Руми 1821. отишао из гимназије, Карловчани су писали Волнију да се врати. Патронат је подржао њихову молбу, али се нису договорили око висине плате.

Умро је 17. октобра 1827. Неколико година после  једна од кћери поклонила је његов уљани портрет гимназији, који такође, нажалост, није сачуван.

Зорица Милосављевић