Karlovačke priče nedeljom: Andrej Volni, jedan od sinonima za najstariju srpsku gimnaziju
Ime Andrije Volnija, mada se u različitim izvorima nailazi i na druge varijante - Andreja, Andrej, Andreas Volni, poslednjih godina, otkako je herbarijum koji ostavio iza sebe došao iz više razloga u žižu javnosti, vrlo često je pominjano. I to baš u tom kontekstu. I s razlogom.
Da je reč o čoveku izuzetnih profesionalnih kvaliteta, od čije smrti se ove godine navršava 195 leta, vidi se iz njegove blistave biografije i to se najčešće navodi kada se spomene. Međutim, osim kod svog „poslodavca“ čuvenog mitropolita Stefana Stratimirovića, na čiji poziv je došao u Sremske Karlovce, ali i naučnih i visokih crkvenih krugova, Volni je uživao ugled i simpatije kod svojih đaka i sugrađana. Verovatno to nije razlog, ali on i Jovan Gros, jedini su iz prve postave direktora Karlovačke gimnazije, mada i potonjih, u toj sremskoj varoši „dobili“ ulicu.
Kaže se da je mitropolit Stratimirović, jedan od dvojice najzaslužnijih Karlovčana za osnivanje gimnazije, veoma vodio računa da obezbedi nabolji nastavni kadar za tek osnovanu školu, i birao ih je u ondašnjoj Evropi. Otuda plejadu prvih profesora i direktora čine Slovaci.
Volni je rođenu Šemnici u Slovačkoj 10. decembra 1759. godine u rudarskoj porodici. Otac mu je bio rudarski nadzornik, međutim, Volni je ostao rano bez oca, a kao osamnaestogodišnjak i bez majke. Gimnaziju je završio u rodom gradu i u Požunu (Bratislavi) nastavio školovanje. Započeo je studije medicine, ali se posle posvetio prirodnim naukama i pedagogiji. Godine, 1786. odlazi u Peštu odakle na preporuku peštanskog profesora Univerziteta Atona Krajla i poziv mitropolita Stefana Stratimirovića dolazi u Karlovce.
Stratimirović i Krajl bili su prijatelji i preko njega je mitropolit nabavljao retke knjige iz svetske književnosti. Preporuka peštanskog profesora bila je garancija za zaštitnički status koji je Volni uživao kod mudrog mitropolita, mada su njegovi i profesionalni kvaliteti i rad bili dovoljni da zasluži ugled. Međutim, ispostavilo se da se od toga ne živi i da Patronat nije bio široke ruke kada je plata u pitanju, zbog čega je Volni posle izvesnog vremena napustio, ali sa velikim žaljenjem, Karlovačku gimnaziju.
Tri godine po dolasku u Karlovce, 1794. on postaje profesor razredne „čovečnosti“ s platom od 350 forinti. Po odlasku Jovana Grosa sa mesta direktora 1798. Volni staje na čelo prve srpske gimnazije i na tom mestu ostaje do 1816. Kao direktor imao je stan od pet soba u kojima je na stanu i hrani „držao“ po šest-sedam učenika, uglavnom decu iz srpskih imućnijih kuća, pogotovo trgovačkih.
U godini kada je postao direktor oženio se Irižankom Heritom Saborski, kćerkom nadzornika tamošnje svilare. S njom je imao osam kćeri i sina. Zabeleženo je u dokumentima da su njih dvoje 1801. kupili vinograd od 1,5 jutara na Magarčevom bregu, a četiri godine kasnije i dve livade. Njegova žena je od Magistrata iste godine tražila plac u tadašnjoj Ešikovčakoj ulici za gradnju kuće, i dobila ga je.
U literaturi se svuda nailazi na podatak da je osim što je bio vrlo obrazovan i stručan, bio i lepo vaspitan, pun takta u ophođenju sa ljudima, što se nije moglo kazati za njegovog naslednika na čelu Karlovačke gimnazije, Georga Karla Rumija, koji je upravo zbog toga ostao bez posla. Bio je član komisije za sastavljanje nastavnog plana za Karlovačku gimnaziju i uveo očiglednu nastavu i prirodopisne kabinete. Metode koje je uveo napredne su i za današnje vreme. Zbog toga su ga mitropolit i Patronat veoma uvažavali. Napisao je i uybenik biologije 1805. godine „Historiae naturalis elementa“.
Patrijarh Josif Rajačić kao Volnijev đak zabaležio je da je od njega najviše naučio. Samo za dve godine rada u školi sastavio je mineralošku zbirku od 800 komada raznih minerala i kamenja sakupljenih po karlovačkoj okolini, koja nažalost nije sačuvana. Kao strastveni botaničar, a tu strast preneo je i na đake koji su se utrkivali ko će pronaći ređu biljku, načinio je herbarijum po kom je najpoznatiji. Njegov herbarijum se smatra izuzetno vrednim dopirnosom botanici i zaštićen je spomenik prirode.
Nemogućnost da od direktorske plate osigura pristojan život naterala ga je da ode iz Karlovaca. Pred odlazak uputio je Stratimiroviću dirljivo pismo u kom iznosi razloge za odlazak. U njemu, između ostalog piše: „ Iako posrćem pod teretom dobi, prilike me sile da odem iz Karlovaca i da osiguram mojim dragima svagdanji hleb i budućnost. Sa žalošću ostavljam narod kojeg sam dosada bio član i radio na prosvetnom dizanju tog naroda. Dokle god budem živeo želeću da Karlovačka gimnazija napreduje i cveta rođena pod vođstvom Vaše odličnosti i donese najobilnije plodove i u uspomeni na osnivače ustraje vo vjeki vjekov.“
Iz Karlovaca odlazi na mesto direktora fabrike stipse u Mužjevo u Bereškoj županiji, u današnjoj Ukrajini. Nasleđuje ga na direktorskoj funkciji u gimnaziji zemljak, Slovak Karl Rumi koji se nije dugo zadržao na tom mestu zbog yandrljivog karaktera. Kada je Rumi 1821. otišao iz gimnazije, Karlovčani su pisali Volniju da se vrati. Patronat je podržao njihovu molbu, ali se nisu dogovorili oko visine plate.
Umro je 17. oktobra 1827. Nekoliko godina posle jedna od kćeri poklonila je njegov uljani portret gimnaziji, koji takođe, nažalost, nije sačuvan.
Zorica Milosavljević