Карађорђе и књаз Милош у друштву Мао Цедунга

 а у Њујорку се скрасио под уметничким псеудонимом Руди Френклин.

Његова Јастребица, академска сликарка Си Хоук Ванг, спас од несносног бола нашла је под трачницама метроа. Тако је завршен живот талентоване уметнице, која је 1997, већ после своје прве велике самосталне изложбе у Националном музеју уметности у Пекингу, сврстана међу десет  најбољих ликовних стваралаца савремене Кине.



„Проблеми су почели пре неколико година кад је због замагљеног вида почела обилазити лекаре, офталмологе и оптичаре. Стручњаци су очи сматрали здравима, а она је губила вид, док су је десно око и глава опако болели. Више пута је колима Хитне помоћи ношена у болницу, а и поред Танталових мука, Нову годину смо дочекали у пријатном расположењу. Пред поноћ 2. јануара интернетом смо се пријавили за изложбу, а она је одабрала слику коју је направила кад сам је запросио. Сутра ујутру отворим очи, а ње крај мене нема и ја одмах помислим на најгоре”, пише ми Миле.



Пре непуних 47 година добила је име Хај Инг, у преводу Морска Јастребица. Око соколово, сигурна рука и таленат одредили су јој судбину. С пет година је почела да слика, а на престижном Североисточном универзитету уметности дипломирала је 1991.

Само годину након спектакуларне дебитантске поставке отворила је галерију, а под покровитељством Државног завода за заштиту животне средине, Морска Јастребица је изложила циклус „Затворени у похлепу“, 58 уља на платну. Фантастичан свет усковитланих, избалансираних боја и градови сагорели од човекове равнодушности потврдили су стваралачку знатижељу правог уметника.



– Занимајући се за тајне живота, тражила сам одговоре на прастара питања ко смо, зашто овде и куда идемо, па изучавала кинеску филозофију. Док сликам, слушам своје срце, пратим машту. Причам са собом и верујем интуицији. Уметници прво треба да науче правила, боје и поредак мајке природе. Кад разумеју њу, разумеће себе и моћи да створе нешто ново – причала је Јастребица, желећи да на платну дочара љубав, а њу није искусила.



Потражила ју је на интернету и угледала име Миле Шећа. Лако за изговор, готово као кинеско: Ми Ле Ше Ћа. Непознатом човеку је послала језгровит мејл: „Мој енглески није добар. Можемо ли бити пријатељи?“

– Погодила ме њена једноставност, лепота и младост па сам јој послао своју фотографију – сећа се Миле.



– Чим сам угледала згодног човека у црвеној кошуљи испред ружиног грма, одмах заволела његов осмех – причала је Јастребица.

Дневно су размењивали и по двадесетак мајлова и за две и по године једно другом послали више од 12.000 е-писама.

– Миле је магично отворио моје срце и дошао у Кину. Венчали смо се. Док смо чекали папире, насликала сам серијал од 25 уља на платну с темом судар прошлости и садашњости.



На сликама паори обрађују малене баште испред вишеспратница подигнутих на дојучерашњим њивама. У родном Харбину, Милета сам водила на чувени јануарски фестивал ледених скулптура. Мој завичај на североистоку Кине утапа се у сибирско пространство, а температура достиже и –40 степени па смо још 1963. покренули снежно-ледену чаролију, по којој је мој град познат широм света, из којег сваког јануара долазе бројни туристи – причака је она. – Током Олимпијаде у Пекингу било је изложено моје уље на платну дуго два метра, а широко 135 центиметара.



Њиме сам имагинацијом спојила неспојиво. На трибинама три заставе. Кинеска у рукама моје породице, Карађорђе и кнез Милош Обреновић држе нову заставу Србије, а у рукама мог Милета и његовог професора српског Томислава Арсеновића, барјак социјалистичке Југославије. На старту трке с препонама револуционари мог детињства Мао Цедунг и Лин Биао. Слика је у Лондону у конкуренцији  3.500 уметника из целог света освојила шесто место.



– Мој необични муж је одабрао да живи у Харлему, најцрњем кварту Њујорка. Одвео ме у дом свог дугогодишњег пријатеља, чувеног кошаркаша Карла Грина, који је Милета прогласио сестрићем. У кући ујака Карла и ујне Сали угледала сам фотографију на којој су тројица из плејаде великана „Харлем глобтротерса“. Задивљена снагом и енергијом тих чаробњака баскета, 2009. сам, у апстрактном реализму, стилу који сам изнедрила, насликала „Витезове Харлема” – поносно је причала Јастребица.



– Радећи на уређењу станова, Миле је пре брака зарадио и у Њу Џерсију купио и издавао три стана. У кризи, наши станари отпуштени с посла, више нису плаћали кирију, ми нисмо плаћали порез и држава нам је све одузела. Америка је постала туробно место за живот. Срећом, помогли су нам добри људи. Ујак Карл нам је код свог пријатеља нашао стан, с великом баштом, у којој Миле, као да је у домовини, негује парадајз, краставце, чак и лубенице, а ја сликам. Ујак нам је у 125. улици, у близини Бродвеја, у просторијама Фондације „Наша деца“, уступио студио.



Ту је отворила „Тропикал галерију“ и међу својим сликама донедавно за децу Харлема држала школу цртања. Сем у Пекингу, излагала је у Хонгконгу, Бриселу, Лас Вегасу. Власницу галерије у америчкој престоници коцке Дебору Ортего освојиле су „живописне боје поља и избраздана лица кинеских сељака, сликана снажним потезима налик на Ван Гога” па су у сталној поставци „Yинипера“ и сад дела прерано отишле Јастребице, која ми је писала: „Сестро наша, мој Миле је у праву. Време не постоји. Све што се десило није прошлост, већ живот и енергија, која стално мења облике.“



Јелена Стаменковић