ИЗА ИЗЛОГА Како окренути све на своју воденицу
Психолози за манипулацију воле да кажу да је то „облик понашања који служи постизању личне користи у свакој ситуацији без обзира колико то другоме штетило или не“.
Како додају, реч је о перфидној игри, у којој ништа није онако како нам на први поглед изгледа. Рецимо, без обзира на то каква вас је и колика мука снашла, психологија тврди да ће особа из вашег окружења склона манипулацијама и „прилагођавањима“ истине бескомпромисно тврдити да је „њој сто пута горе“. Они су ти, ако вам до сада није било баш најјасније, који се у свакој ситуацији жртвују и разапињу, а њихове победе су самим тим веће. Тачније, највеће. Онима који тврде супротно и доводе у питање грандиозност страдавања с једне и величину победе с друге стране, препорука стручњака је да је боље да ни не покушавају да манипулаторе из свог окружења у то убеде. Скепса и сумњичавост, баш као што ни искреност с манипулативним људима не воде ка решењу и „нормализацији односа“. Јер, шта год друга страна рекла, колико год вешто покушавала да поентира, манипулатор ће то да окрене на своју воденицу. И – ту је крај свим покушавањима. Остаје или да се достојанствено дигну руке од таквих људи или да се постане жртвом њиховог маневрисања око и с истином.
То каже струка, а ја могу да додам да сам се у манипулативним понашањима опробала (и доказала) негде у петом основне. Била, пробала и врло брзо схватила да је главна фора да стално говориш оно што другари желе да чују и – грешке нема. Било то истина или невиђена лаж, под условом да „изалазиш у сусрет“ жељеном, зачас ћеш бити међу популарнијима, траженијима и омиљенијима. Тако је и било – ништа лично и све безбрижно. Све док ми (за релативно кратко време) ово понижавајуће понављавање једне те исте игрице у којој се поени скупљају онако баш „левом руком“ и без имало менталне активности није постало превише досадно. „Пиеце оф Цаке”, помислила сам и закључила како је „једно причати, а друго радити“ концепт за аматере. Другим речима, веровала сам да се у животу може (а и мора) померити макар мало даље; да је потребно урадити нешто бар за мрвицу смисленије и захтевније. Односно, како то модерна психологија воли да наложи, „изаћи из зоне комфора и сигурних погодака“.
За овај „твист“ у мојој главици (prеthodio му је осећај непријатности као нус појава за једно преподне навежбаним, а потом више пута понављаним манипулативним активностима) сасвим сигурно су највише били заслужни - ово ће баш онако „оскаровски“ да зазвучи - родитељи, потом учитељица, а онда и остатак одрасле екипе из мог тадашњег окружења. Све су то, кад данас размишљам, били озбиљни, самосвесни и (само)критични људи од интегритета с којима се баш није дало зезати. То јест, могло је неко (углавном кратко) време док те не „ухвате“. А онда би с опоменом пред искључење из игре, морало да се поведе рачуна о понашању и поступцима. У супротном, ето прилике да се упознате с радом институција – у породици, школи, држави, већ у зависности од величине прекршаја. И све то без пуно речи и објашњавања; речи су се у то време некако пажљивије трошиле...
Данас ствари функционишу „completely different“, односно, малко другачије. Људе од интегритета (јаких и на делу, а не само на речима) су, уз свесрдну помоћ друштвених мрежа, на „корективним пословима“ одменили људи од утицаја или скраћено – инфлуенсери, који (пожељно је) ништа спектакуларно нису урадили/направили, али су зато добро позиционирани „много јаки“ на критикама свега што је неко други постигао. Њихов је једини задатак, ако не и животна мисија, критика других. Тако да, осим што су „утицајни“, то јест, особе које на свим друштвеним платформама убирају кајмак од неколико стотина, па до неколико хиљада лајкова, они су најчешће (хтели то или не) и стручњаци на све теме; од тренутно горућих еколошких проблема, преко државног и уређења дома, међуљудских и партнерских односа и правила лепог понашања и одевања, па до културе и одредби закона... Што би се рекло – од етике до естетике и од белетристике до фантастике. Могу све, само да неко други прво уради, па ће онда они... Да за кишу лајкова згодно (прави мајстори манипулације чак и духовито) без идеје и поенте „поентирају“ и поставе у одговарајући формат, наравно. Све знају и за све се (само)питају. Скоро да ни не стигне јавност да потражи њихову стручну помоћ или арбитражу, кад они већ на задатку. За „наше добро“, наравно. Њих, стручних на све теме, ако се другови, јелте, сете...
Најважније је да остану у игри и да, бранећи друге – слабије, угроженије, одбачене и неприхваћене – заправо најбоље од свега одбране и, пожељно је ојачају, властиту (угодну) позицију и утицај. А што се одговорности за изговорено или написано тиче, ствари су се и ту прилично згодно по њих удесиле. Наиме, ако су се у међувремену (само)прогласили за наш коректив, коме би уопште могло на памет да падне да коригује њих; ко би се уопште усудио да их за нешто приупита или прозове? Манипулатор би се у том случају с непогрешивим осећајем за тајминг добромерно позвао на институције. Браво за подсећање, тапше одушевљено јавно мњење, институције и јесу ту да - ни по бабу, ни по стричевима - реше све наше неспоразуме и неразумевања. Само кад би још, приметиће одмах потом забринути инфлуенсери, радиле свој посао... И тако... Пре него што су институције и помислиле да реагују, ето нама новог изазова за утицајне и новог таласања узнемирене и забринуте јавности. А од толико разних активности и буке, ко би се онда још смарао решењима? Можда тек нека залудна будала, утицајни имају паметнија посла...
Јасна Будимировић
