IZA IZLOGA Kako okrenuti sve na svoju vodenicu
Psiholozi za manipulaciju vole da kažu da je to „oblik ponašanja koji služi postizanju lične koristi u svakoj situaciji bez obzira koliko to drugome štetilo ili ne“.
Kako dodaju, reč je o perfidnoj igri, u kojoj ništa nije onako kako nam na prvi pogled izgleda. Recimo, bez obzira na to kakva vas je i kolika muka snašla, psihologija tvrdi da će osoba iz vašeg okruženja sklona manipulacijama i „prilagođavanjima“ istine beskompromisno tvrditi da je „njoj sto puta gore“. Oni su ti, ako vam do sada nije bilo baš najjasnije, koji se u svakoj situaciji žrtvuju i razapinju, a njihove pobede su samim tim veće. Tačnije, najveće. Onima koji tvrde suprotno i dovode u pitanje grandioznost stradavanja s jedne i veličinu pobede s druge strane, preporuka stručnjaka je da je bolje da ni ne pokušavaju da manipulatore iz svog okruženja u to ubede. Skepsa i sumnjičavost, baš kao što ni iskrenost s manipulativnim ljudima ne vode ka rešenju i „normalizaciji odnosa“. Jer, šta god druga strana rekla, koliko god vešto pokušavala da poentira, manipulator će to da okrene na svoju vodenicu. I – tu je kraj svim pokušavanjima. Ostaje ili da se dostojanstveno dignu ruke od takvih ljudi ili da se postane žrtvom njihovog manevrisanja oko i s istinom.
To kaže struka, a ja mogu da dodam da sam se u manipulativnim ponašanjima oprobala (i dokazala) negde u petom osnovne. Bila, probala i vrlo brzo shvatila da je glavna fora da stalno govoriš ono što drugari žele da čuju i – greške nema. Bilo to istina ili neviđena laž, pod uslovom da „izalaziš u susret“ željenom, začas ćeš biti među popularnijima, traženijima i omiljenijima. Tako je i bilo – ništa lično i sve bezbrižno. Sve dok mi (za relativno kratko vreme) ovo ponižavajuće ponavljavanje jedne te iste igrice u kojoj se poeni skupljaju onako baš „levom rukom“ i bez imalo mentalne aktivnosti nije postalo previše dosadno. „Piece of Cake”, pomislila sam i zaključila kako je „jedno pričati, a drugo raditi“ koncept za amatere. Drugim rečima, verovala sam da se u životu može (a i mora) pomeriti makar malo dalje; da je potrebno uraditi nešto bar za mrvicu smislenije i zahtevnije. Odnosno, kako to moderna psihologija voli da naloži, „izaći iz zone komfora i sigurnih pogodaka“.
Za ovaj „tvist“ u mojoj glavici (prethodio mu je osećaj neprijatnosti kao nus pojava za jedno prepodne navežbanim, a potom više puta ponavljanim manipulativnim aktivnostima) sasvim sigurno su najviše bili zaslužni - ovo će baš onako „oskarovski“ da zazvuči - roditelji, potom učiteljica, a onda i ostatak odrasle ekipe iz mog tadašnjeg okruženja. Sve su to, kad danas razmišljam, bili ozbiljni, samosvesni i (samo)kritični ljudi od integriteta s kojima se baš nije dalo zezati. To jest, moglo je neko (uglavnom kratko) vreme dok te ne „uhvate“. A onda bi s opomenom pred isključenje iz igre, moralo da se povede računa o ponašanju i postupcima. U suprotnom, eto prilike da se upoznate s radom institucija – u porodici, školi, državi, već u zavisnosti od veličine prekršaja. I sve to bez puno reči i objašnjavanja; reči su se u to vreme nekako pažljivije trošile...
Danas stvari funkcionišu „completely different“, odnosno, malko drugačije. Ljude od integriteta (jakih i na delu, a ne samo na rečima) su, uz svesrdnu pomoć društvenih mreža, na „korektivnim poslovima“ odmenili ljudi od uticaja ili skraćeno – influenseri, koji (poželjno je) ništa spektakularno nisu uradili/napravili, ali su zato dobro pozicionirani „mnogo jaki“ na kritikama svega što je neko drugi postigao. Njihov je jedini zadatak, ako ne i životna misija, kritika drugih. Tako da, osim što su „uticajni“, to jest, osobe koje na svim društvenim platformama ubiraju kajmak od nekoliko stotina, pa do nekoliko hiljada lajkova, oni su najčešće (hteli to ili ne) i stručnjaci na sve teme; od trenutno gorućih ekoloških problema, preko državnog i uređenja doma, međuljudskih i partnerskih odnosa i pravila lepog ponašanja i odevanja, pa do kulture i odredbi zakona... Što bi se reklo – od etike do estetike i od beletristike do fantastike. Mogu sve, samo da neko drugi prvo uradi, pa će onda oni... Da za kišu lajkova zgodno (pravi majstori manipulacije čak i duhovito) bez ideje i poente „poentiraju“ i postave u odgovarajući format, naravno. Sve znaju i za sve se (samo)pitaju. Skoro da ni ne stigne javnost da potraži njihovu stručnu pomoć ili arbitražu, kad oni već na zadatku. Za „naše dobro“, naravno. Njih, stručnih na sve teme, ako se drugovi, jelte, sete...
Najvažnije je da ostanu u igri i da, braneći druge – slabije, ugroženije, odbačene i neprihvaćene – zapravo najbolje od svega odbrane i, poželjno je ojačaju, vlastitu (ugodnu) poziciju i uticaj. A što se odgovornosti za izgovoreno ili napisano tiče, stvari su se i tu prilično zgodno po njih udesile. Naime, ako su se u međuvremenu (samo)proglasili za naš korektiv, kome bi uopšte moglo na pamet da padne da koriguje njih; ko bi se uopšte usudio da ih za nešto priupita ili prozove? Manipulator bi se u tom slučaju s nepogrešivim osećajem za tajming dobromerno pozvao na institucije. Bravo za podsećanje, tapše oduševljeno javno mnjenje, institucije i jesu tu da - ni po babu, ni po stričevima - reše sve naše nesporazume i nerazumevanja. Samo kad bi još, primetiće odmah potom zabrinuti influenseri, radile svoj posao... I tako... Pre nego što su institucije i pomislile da reaguju, eto nama novog izazova za uticajne i novog talasanja uznemirene i zabrinute javnosti. A od toliko raznih aktivnosti i buke, ko bi se onda još smarao rešenjima? Možda tek neka zaludna budala, uticajni imaju pametnija posla...
Jasna Budimirović