Хранитељство није само сигурна зарада

остане без продужене дозволе за обављање хранитељског посла, то неће бити необично, јер таквих случајева у Србији има још. Наиме, када се сваке две године продужава лиценца за хранитељство (процену ради стручни тим центра за социјални рад), а она може бити потврђена или одузета, на првом месту се води рачуна о самој деци датој у хранитељске породице. Уколико се хранитељи о њима старају како треба, ако су она задовољна и не трпе никакве притиске и насиље, онда нема ни разлога да деца буду измештена. Но, ако је све супротно од договора са државом и ако су деца запуштена и немају довољно бриге и љубави, онда је прича сасвим другачија.

Тачно је да је држава ставила посебан акценат на породични смештај односно хранитељство за решавање проблема напуштене и деце без старања, али то никако не значи да свако може бити хранитељ. Услови за хранитељство су веома строги, а процене и докази о њиховом испуњености траже много времена. Хранитељство је мера заштите детета без родитељског старања, а њиме се успоставља однос између детета и хранитеља који одговара односу дете-родитељ. Хранитељи преузимају непосредну бригу о детету и имају дужност да се старају о његовом здрављу, развоју, васпитању и образовању и учине све како би се оно припремило за самосталан живот и рад.

Такве обавезе су, дакако, велике и управо зато не може свако бити хранитељ, нити онај ко једном добије лиценцу мора то остатити заувек. За обављање тог посла, јер заиста није реч само о љубави према деци, држава сваког месеца даје редовну зараду и плаћа пензионе и здравствене доприносе. Поред тога, држава сваког месеца плаћа посебан додатак за потребе деце, даје им месечни џепарац, обезбеђује бесплатан превоз, уџбенике, екскурзије... Другим речима, држава плаћа подобним појединцима да се старају о деци, а они деци обезбеђује довољно новца за пристојан живот.

Када је то већ тако онда је за очекивати да они који су добили дозволу за хранитељство ту своју обавезу честито и обављају, а да деца коју је живот лишио родитељске љубави, добију топли дом. Но, није увек тако. Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту, а на основу извештаја центара за социјални рад у хранитељским породица прошле године забележено је 13 случајева насиља, што је мање него у претходним годинама, али и даље велики број. Прошле године повећан је и број деце која због усвајања напуштају хранитељске породице са 13,4 одсто у 2013. на 21,9, што даје пуни смисао хранитељству, као привременом облику заштите.

Републички завод за социјалну заштиту је у свом овогодишњем извештају указао на повећан број премештаја деце из једне хранитељске породице у другу. Ова забрињавајућа појава, како је наведено у извештају, захтева детаљнију анализу имајући у виду да честе промене веома неповољно утичу на развој деце. С друге стране, било би крајње погрешно оставити дете код хранитеља само зато да се оно не би селило, а да је при том занемарено или злостављано. На надлежним државним органима је да нађу баланс између једног и другог проблема, али тако да увек деца буду на првом месту и ни у ком случају оштећена.

Љ. Малешевић

Како се постаје хранитељ

Они који хоће да буду хранитељи и на тај начин себи обезбеде редовну месечну надокнаду морају приложити и потврду о месечним приходима, имовини, уверење да нису осуђивани, да се против њих не води истрага, да нису лишени родитељског права, пословне способности и да нису на евиденцији лица против кога је одређена мера заштите од насиља у породици. Пролазе посебан програм у центрима за социјални рад, а након тога тек добијају синтетизован налаз и стручно мишљење о општој подобности да буду хранитељи. Након две године , центри за социјални рад поново доносе одлуку о продужењу или укидању потврде о бављењу хранитељством, ценећи успешност остваривања хранитељске улоге .