Феномени: Политичка и друга племена - Шта после Вавилонске куле?

Ејми Ћуа, професорка права с Јела, иначе кинеског порекла, у својој последњој књизи "Политичка племена: инстинкт групе и судбина нације", писала је о овом феномену као о “трампизму” новијег датума, вративши се на пример Венецуеле од пре две деценије.                   

У тој земљи, наиме, по службеној доктрини није било расизма, будући да су готово сви житељи мешане крви. Ипак, у стварности Венецуеланци афричког или индиоског порекла углавном су сиромашнији и мање успешни од оних с европским коренима. С тамном бојом коже Уго Чавез је био изазов за такав прећутни систем и реткост међу тамошњим политичарима. Да би 1998. победио на изборима, а потом освојио још три мандата, он је критиковао елите, махом светлије боје коже, оптужујући их да су се отуђиле од народа. Тиме је уједно јачао тињајуће расне напетости мобилишући већину позивима на њено осећање племенског идентитета.         

Данас када његов наследник Мадуро у Венецуели покушава да настави тим путем рецепт је “зарибао”: дубоко подељена земља тоне у сукобе и буквално је пред распадом, а на хиљаде људи се исељава у Бразил у покушају да преживе. Ћуова је уверена да племенске политике има и у САД, да је њена перспектива лоша и пита се хоће ли република преживети “трампизам”. Она за данашње невоље, међутим, оптужује и климу политичке коректности која је prеthodila садашњој ситуацији. Америчкој радничкој класи непрестано се понављало да је у реду бити поносан на свој расни идентитет ако неко није белац, али ако јесте, то је значило да треба да потврди своје привилегије.                     

У САД је 200 година економски, политички и културно доминирала белачка већина, али је данас управо она у кризи. Богатство је концентрисано у рукама релативно малог броја људи који живе на Западној или Источној обали и космополитски су настројени. Они држе кључне секторе економије, Вол стрит, медије, Холивуд и Силиконску долину. "Елита са обала", пак, виђена из унутрашњости земље је неко ко подржава мањине и имигранте, и не дели бриге "правих" (белих) Американаца угрожавајући њихов начин живота. Председничке изборе 2016. Доналд Трамп је добио као челник покрета који управо у име тих “малих људи” враћа “нашу земљу" из руку “отуђеног естаблишмента”, не презајући ни од највулгарније реторике.                 

Последично, многи Американци данас из свог политичког табора виде “оне друге” не само као политичку опозицију, него као неморалне, зле, не-американце, једном речју “непријатеље народа”. Племе републиканаца и племе демократа непријатељски се односи једно према другом и тешко може да разговара међусобно, а ту су имигранти, муслимани, обојени итд...                               

Петер Слотердијк, прослављени контроверзни немачки филозоф, у интервјуу за Ворлдпост, тврди међутим да тај политички контекст није одлучујући за оно што се данас догађа. Племена заправо никада нису ни била уједињена у некаквој све-укључујућој синтези у историји, а распад унутар америчког логора само означава крај такве илузије и огољава чињеницу да је реалност у ствари – мноштво.        

По његовим речима, не ради се о повратку предмодерног и трибалног у западни свет, него смо само поново постали свесни да је оно трибално било привремено прикривено током људске еволуције, а сада је поново присутно. Прикривао га је мит о нацији. Током развоја националних држава у 18. веку, требало је да људи виде себе пре свега као "децу otaybinе" (по Марсељези: "енфантс де ла патрие"). Уместо тога, животна реалност се обично одвија у оквиру велике породице или круга пријатеља, у групи која се састоји од отприлике исто толико људи колико их стане у приватни адресар.               

У Европи је на снази спор између оних који заговарају самодовољност и глобалиста, додаје Слотердијк, што је на делу још од открића Америке. У то време, мала мањина се отворила према свету – Атлантском океану и његовом потенцијалу, док је већина остала у својој домовини. Индустријска револуција је додатно продубила разлике између ове две групе, пријатеља и непријатеља глобализације.                    

- Која страна новчића ће превагнути, ко ће политички победити, није јасно, мислим да ће се то продужити корак напред, корак назад. Међутим, процес глобализације је неповратан, не може ништа друго да се уради него да се настави тим током јер ми не можемо да престанемо да правимо, производимо и трошимо изуме. Сви знаци су на страни отварања и умрежавања, због чега сам сигуран да ће оно на крају превладати. Наравно, увек ће бити локалних покрета против попут оног антиглобалистичког у Француској, али он неће успети због своје негативности - уверен је Слотердијк.         

Из те његове перспективе, значај библијске приче о Вавилонској кули је далеко од очигледности стандардног хришћанског списа. Распадање народа на мноштво и вишејезичност не мора да буде схваћено само као казна за охолост, него и као оживљавање првобитног плурализма, који је постојао све до принудног уједињења народа у империјални пројекат “куле која досеже небо”. Историја би се чак могла тумачити као Божје одбацивање монопола Вавилонаца и његовим задовољством због препорода првобитног мноштва у калеидоскопу народа, наводи Слотердијк.          

Ипак, из угла великих историјских токова, све културе морају да реше две опште реалности: најпре да Земљу препознају као коначан планетарни екосистем којим се мора управљати путем глобалне заштите животне средине, а потом, да је померање тежњи с прошлог на будуће мање више неизбежно свуда. То значи да многе културе морају да схвате да док бацају поглед уназад на своју посебну прошлост, искусиће заједничку будућност.         

У исти мах, док појединци из својих ниша данас све више потврђују своју индивидуалност и креативност, расте њихова зависност од друштвене поделе рада, економије новца и комуникација, као и размене информационих колотечина с оне стране “комшилука”. Индивидуалистички животни стил данас мора да буде упарен с високим степеном повезаности путем телекомуникација. У супротном, огроман успех ширења телефоније, као и надирућа поплава социјалних медија не могу се објаснити.         

Велики део енергије појединаца одлази на успостављање информационог “племена” компонованог од пријатеља, познаника и чланстава у локалним удружењима на Интернету. То омогућава онима који живе сами у свом простору да побегну од изолације и да деле заједничко време са својим вршњацима путем мреже.      

Али, упозорава Слотердијк, у одсуству спонтано створених "племена", настају често социјално и политички проблематичне ситуације. Дезоријентисане и одкорењене појединце увлаче у себе масовни покрети често магловитим обећањима. Чини се да сведочимо назаустављивом претварању јавне сфере у масовно "друштво забаве" (као у САД), а можемо очекивати и дуги марш путем медиокритетства у Немачкој као и у остатку западне и јужне Европе. У источној Европи, од Пољске до Мађарске је либерална демократија изгубила до даљњег. Само страст младог француског председника Емануела Макрона даје нам наду да звезда слободе још увек тиња у старом свету, закључује он.         

И тако старозаветна прича о подизању Вавилонске куле како би људи досегнули Бога, или можда побегли од поплаве, чека нови наставак. Упркос томе што је Кула остала недовршена, а касније се срушила. 

 Реља Кнежевић