Fenomeni: Politička i druga plemena - Šta posle Vavilonske kule?

Ejmi Ćua, profesorka prava s Jela, inače kineskog porekla, u svojoj poslednjoj knjizi "Politička plemena: instinkt grupe i sudbina nacije", pisala je o ovom fenomenu kao o “trampizmu” novijeg datuma, vrativši se na primer Venecuele od pre dve decenije.                   

U toj zemlji, naime, po službenoj doktrini nije bilo rasizma, budući da su gotovo svi žitelji mešane krvi. Ipak, u stvarnosti Venecuelanci afričkog ili indioskog porekla uglavnom su siromašniji i manje uspešni od onih s evropskim korenima. S tamnom bojom kože Ugo Čavez je bio izazov za takav prećutni sistem i retkost među tamošnjim političarima. Da bi 1998. pobedio na izborima, a potom osvojio još tri mandata, on je kritikovao elite, mahom svetlije boje kože, optužujući ih da su se otuđile od naroda. Time je ujedno jačao tinjajuće rasne napetosti mobilišući većinu pozivima na njeno osećanje plemenskog identiteta.         

Danas kada njegov naslednik Maduro u Venecueli pokušava da nastavi tim putem recept je “zaribao”: duboko podeljena zemlja tone u sukobe i bukvalno je pred raspadom, a na hiljade ljudi se iseljava u Brazil u pokušaju da prežive. Ćuova je uverena da plemenske politike ima i u SAD, da je njena perspektiva loša i pita se hoće li republika preživeti “trampizam”. Ona za današnje nevolje, međutim, optužuje i klimu političke korektnosti koja je prethodila sadašnjoj situaciji. Američkoj radničkoj klasi neprestano se ponavljalo da je u redu biti ponosan na svoj rasni identitet ako neko nije belac, ali ako jeste, to je značilo da treba da potvrdi svoje privilegije.                     

U SAD je 200 godina ekonomski, politički i kulturno dominirala belačka većina, ali je danas upravo ona u krizi. Bogatstvo je koncentrisano u rukama relativno malog broja ljudi koji žive na Zapadnoj ili Istočnoj obali i kosmopolitski su nastrojeni. Oni drže ključne sektore ekonomije, Vol strit, medije, Holivud i Silikonsku dolinu. "Elita sa obala", pak, viđena iz unutrašnjosti zemlje je neko ko podržava manjine i imigrante, i ne deli brige "pravih" (belih) Amerikanaca ugrožavajući njihov način života. Predsedničke izbore 2016. Donald Tramp je dobio kao čelnik pokreta koji upravo u ime tih “malih ljudi” vraća “našu zemlju" iz ruku “otuđenog establišmenta”, ne prezajući ni od najvulgarnije retorike.                 

Posledično, mnogi Amerikanci danas iz svog političkog tabora vide “one druge” ne samo kao političku opoziciju, nego kao nemoralne, zle, ne-amerikance, jednom rečju “neprijatelje naroda”. Pleme republikanaca i pleme demokrata neprijateljski se odnosi jedno prema drugom i teško može da razgovara međusobno, a tu su imigranti, muslimani, obojeni itd...                               

Peter Sloterdijk, proslavljeni kontroverzni nemački filozof, u intervjuu za Vorldpost, tvrdi međutim da taj politički kontekst nije odlučujući za ono što se danas događa. Plemena zapravo nikada nisu ni bila ujedinjena u nekakvoj sve-uključujućoj sintezi u istoriji, a raspad unutar američkog logora samo označava kraj takve iluzije i ogoljava činjenicu da je realnost u stvari – mnoštvo.        

Po njegovim rečima, ne radi se o povratku predmodernog i tribalnog u zapadni svet, nego smo samo ponovo postali svesni da je ono tribalno bilo privremeno prikriveno tokom ljudske evolucije, a sada je ponovo prisutno. Prikrivao ga je mit o naciji. Tokom razvoja nacionalnih država u 18. veku, trebalo je da ljudi vide sebe pre svega kao "decu otaybine" (po Marseljezi: "enfants de la patrie"). Umesto toga, životna realnost se obično odvija u okviru velike porodice ili kruga prijatelja, u grupi koja se sastoji od otprilike isto toliko ljudi koliko ih stane u privatni adresar.               

U Evropi je na snazi spor između onih koji zagovaraju samodovoljnost i globalista, dodaje Sloterdijk, što je na delu još od otkrića Amerike. U to vreme, mala manjina se otvorila prema svetu – Atlantskom okeanu i njegovom potencijalu, dok je većina ostala u svojoj domovini. Industrijska revolucija je dodatno produbila razlike između ove dve grupe, prijatelja i neprijatelja globalizacije.                    

- Koja strana novčića će prevagnuti, ko će politički pobediti, nije jasno, mislim da će se to produžiti korak napred, korak nazad. Međutim, proces globalizacije je nepovratan, ne može ništa drugo da se uradi nego da se nastavi tim tokom jer mi ne možemo da prestanemo da pravimo, proizvodimo i trošimo izume. Svi znaci su na strani otvaranja i umrežavanja, zbog čega sam siguran da će ono na kraju prevladati. Naravno, uvek će biti lokalnih pokreta protiv poput onog antiglobalističkog u Francuskoj, ali on neće uspeti zbog svoje negativnosti - uveren je Sloterdijk.         

Iz te njegove perspektive, značaj biblijske priče o Vavilonskoj kuli je daleko od očiglednosti standardnog hrišćanskog spisa. Raspadanje naroda na mnoštvo i višejezičnost ne mora da bude shvaćeno samo kao kazna za oholost, nego i kao oživljavanje prvobitnog pluralizma, koji je postojao sve do prinudnog ujedinjenja naroda u imperijalni projekat “kule koja doseže nebo”. Istorija bi se čak mogla tumačiti kao Božje odbacivanje monopola Vavilonaca i njegovim zadovoljstvom zbog preporoda prvobitnog mnoštva u kaleidoskopu naroda, navodi Sloterdijk.          

Ipak, iz ugla velikih istorijskih tokova, sve kulture moraju da reše dve opšte realnosti: najpre da Zemlju prepoznaju kao konačan planetarni ekosistem kojim se mora upravljati putem globalne zaštite životne sredine, a potom, da je pomeranje težnji s prošlog na buduće manje više neizbežno svuda. To znači da mnoge kulture moraju da shvate da dok bacaju pogled unazad na svoju posebnu prošlost, iskusiće zajedničku budućnost.         

U isti mah, dok pojedinci iz svojih niša danas sve više potvrđuju svoju individualnost i kreativnost, raste njihova zavisnost od društvene podele rada, ekonomije novca i komunikacija, kao i razmene informacionih kolotečina s one strane “komšiluka”. Individualistički životni stil danas mora da bude uparen s visokim stepenom povezanosti putem telekomunikacija. U suprotnom, ogroman uspeh širenja telefonije, kao i nadiruća poplava socijalnih medija ne mogu se objasniti.         

Veliki deo energije pojedinaca odlazi na uspostavljanje informacionog “plemena” komponovanog od prijatelja, poznanika i članstava u lokalnim udruženjima na Internetu. To omogućava onima koji žive sami u svom prostoru da pobegnu od izolacije i da dele zajedničko vreme sa svojim vršnjacima putem mreže.      

Ali, upozorava Sloterdijk, u odsustvu spontano stvorenih "plemena", nastaju često socijalno i politički problematične situacije. Dezorijentisane i odkorenjene pojedince uvlače u sebe masovni pokreti često maglovitim obećanjima. Čini se da svedočimo nazaustavljivom pretvaranju javne sfere u masovno "društvo zabave" (kao u SAD), a možemo očekivati i dugi marš putem mediokritetstva u Nemačkoj kao i u ostatku zapadne i južne Evrope. U istočnoj Evropi, od Poljske do Mađarske je liberalna demokratija izgubila do daljnjeg. Samo strast mladog francuskog predsednika Emanuela Makrona daje nam nadu da zvezda slobode još uvek tinja u starom svetu, zaključuje on.         

I tako starozavetna priča o podizanju Vavilonske kule kako bi ljudi dosegnuli Boga, ili možda pobegli od poplave, čeka novi nastavak. Uprkos tome što je Kula ostala nedovršena, a kasnije se srušila. 

 Relja Knežević