Енергетски изазови Поглавља 27: Уместо да је штедимо, енергију разбацујемо

Убрзаним технолошким развојем, али и растом популације, расту и потребе за енергијом, а њена производња постаје велики изазов. Многи досадашњи начини призводње енергије допринели су, а и дан данас доприносе значајној деградацији животне средине.

Србија, која је тренутно у приступним преговорима са ЕУ, мора да задовољи многобројне захтеве дефинисане поглављима која се сукцесивно отварају. Једно од најзахтевнијих биће Поглавље 27, везано за животну средину и климатске промене. Колико су ове теме важне за Европску унију говори и податак да се трећина укупног ЕУ законодавства односи на њих.

Поглавље 27 чини више целина, а то су: хоризонтално законодавство и климатске промене, квалитет вода и ваздуха, управљање отпадом, заштита животне средине, контрола индустријског загађења и управљање ризицима, хемикалије, бука и цивилна заштита. Процес преговарања о овом поглављу подразумева детаљну анализу нашег тренутног стања и усклађивање сваког појединачног прописа са важећим прописима у ЕУ, као и практичну реализацију свега договореног у, такође договореним и задатим роковима. За Србију ће то бити велики изазов и тест озбиљности у намери да постане пуноправна чланица Уније.

Међутим, основна сврха преговора у овом, али и свим другим поглављима заправо је организована и усмерена помоћ Европске уније у савладавању великих структурних промена. Ова помоћ, осим у саветодавном и финансијском смислу у себи садржи и контролу процеса и надзор над спровођењем договореног, уз подстрек, али понекад и уз неку врсту принуде.

Сви делови Поглавља 27 у значајној мери односе се и на сектор енергетике. Јер, проблем производње и рационалне потрошње енергије данас је један од светских значајних проблема и није само изражен у државама у развоју.

Стратегијски план ублажавања последица глобалног загревања и климатских промена заснован је на значајном повећавању учешћа енергије из обновљивих извора у односу на енергију произведену из фосилних горива. Србије се, потписаним међународним уговорима обавезала да ће до 2020. године 27 процената енергије добијати из обновљивих извора. Тај циљ могуће је спровести комбинацијом два приступа.

Први је повећање улагања у енергане из обновљивих извора, а други повећање енергетске ефикасности и смањивање потрошње енергије. Међутим, до сада није много урађено ни на већем инвестирању у обновљиве изворе енергије, али ни на на повећању евергетске ефикасности, што не утиче повољно на реализацију преузетих међународних обавеза и смањењу емисије ЦО² у наредном периоду.

Термоелектране су енергетска постројења које енергију добијају сагоријевањем горива, као што су: угаљ, нафта и њени деривати, земни гас, али и биомаса, која једина у термоенергетској групи спада у обновљиве изворе енергије. Исплативост енергана на биомасу постоји, али се додатно увећава тамо где се може користити и геотермална енергија за иницијално загревање воде. Основно погонско горивио термоелектрана у Србији је угаљ, који, баш као и нафта и њени деривати, при сагоревању ослобађају огромне количине угљен-диоксида и других штетних гасова, али и чађи и пепела.

Осим што су, према бројним студијама, ови гасови основни генератор глобалног загревања, у контакту са воденом паром из атмосфере стварају се киселине које у облику киселих киша падају на земљиште. На тај начин термоелектарне на фосилна горива доприносе и сушењу шума, али и загађивању земљишта и подземних вода. Осим изузетно велике емисије ЦО², термоелектране на угаљ имају још једну велику ману, а то је продукција огромних количина пепела. За безбедно одлагање у Србији се не одваја ни близу довољно стредстава, због чега су, при ветровитом времену честе појаве разношења истог на велике раздаљине и таложење по градовима и насељима, као и на плодним ораницама.

Чињеница је, међутим,и  да Србија још дуго неће моћи да се одрекне фосилних горива из два разлога. Први је да економска ситуација у нашој земљи не дозвољава адекватна улагања у постројења за производњу електричне енергије из обновљивих извора, а други је што се упорно калкулише са великим резервама угља у Србији, које могу да задовоље енергетске потребе државе у дужем периоду.

У сваком случају, иако су улагања у обновљиве изворе неопходна и приоритетна, потребно је пажљиво и прецизно планирати сваки пројекат понаособ, јер се за узете, а нереализоване кредите плаћају „пенали“. За пример може да послужи ЕПС, који је пре четири и по године узео кредит за изградњу и обнову малих хидроелектрана у износу од скоро 33 милиона евра, али је од те суме искоришћено само 4 посто. На име казни за неискоришћен новац, односно, за пенале, плаћено је више од 927.000 евра. Нажалост, то није и једини кредит који није реализован...

Србија би морала далеко већу пажњу да посвети и енергетској ефикасности, односно како да уштеди што више енергије. У поређењу са развијенијим државама Европске уније, Србија, по јединици бруто друштвеног производа троши и до пет пута више примарне енергије. Такав луксуз једна осиромашена држава у развоју не би смела да дозволи. Управо тај повећани утошак енергије по јединици производа чини производе из Србије ценовно неконкурентним.

На жалост, ни многе локалне самоуправе не дају добар пример својим грађанима јер, рецимо, новогодишња расвета у многим градовима укључује се неретко и два месеца пре Нове године, а гаси два месеца након исте. Дакле, осим законима и системски уређеним правилима, потребно је деловати и на свест и понашање људи. Увођењем, рецимо, образовног предмета под називом Еколошки одговорно понашање у школски систем, уз све друге аспекте заштите животне средине, могли бисмо усмеравати ученике ка уштедама електричне енергије, али и одрживом енергетском систему.



Дипл. инж. Соња Николић

(ауторка је потпредседница ГО Зелене странке Нови Сад)