Energetski izazovi Poglavlja 27: Umesto da je štedimo, energiju razbacujemo

Ubrzanim tehnološkim razvojem, ali i rastom populacije, rastu i potrebe za energijom, a njena proizvodnja postaje veliki izazov. Mnogi dosadašnji načini prizvodnje energije doprineli su, a i dan danas doprinose značajnoj degradaciji životne sredine.

Srbija, koja je trenutno u pristupnim pregovorima sa EU, mora da zadovolji mnogobrojne zahteve definisane poglavljima koja se sukcesivno otvaraju. Jedno od najzahtevnijih biće Poglavlje 27, vezano za životnu sredinu i klimatske promene. Koliko su ove teme važne za Evropsku uniju govori i podatak da se trećina ukupnog EU zakonodavstva odnosi na njih.

Poglavlje 27 čini više celina, a to su: horizontalno zakonodavstvo i klimatske promene, kvalitet voda i vazduha, upravljanje otpadom, zaštita životne sredine, kontrola industrijskog zagađenja i upravljanje rizicima, hemikalije, buka i civilna zaštita. Proces pregovaranja o ovom poglavlju podrazumeva detaljnu analizu našeg trenutnog stanja i usklađivanje svakog pojedinačnog propisa sa važećim propisima u EU, kao i praktičnu realizaciju svega dogovorenog u, takođe dogovorenim i zadatim rokovima. Za Srbiju će to biti veliki izazov i test ozbiljnosti u nameri da postane punopravna članica Unije.

Međutim, osnovna svrha pregovora u ovom, ali i svim drugim poglavljima zapravo je organizovana i usmerena pomoć Evropske unije u savladavanju velikih strukturnih promena. Ova pomoć, osim u savetodavnom i finansijskom smislu u sebi sadrži i kontrolu procesa i nadzor nad sprovođenjem dogovorenog, uz podstrek, ali ponekad i uz neku vrstu prinude.

Svi delovi Poglavlja 27 u značajnoj meri odnose se i na sektor energetike. Jer, problem proizvodnje i racionalne potrošnje energije danas je jedan od svetskih značajnih problema i nije samo izražen u državama u razvoju.

Strategijski plan ublažavanja posledica globalnog zagrevanja i klimatskih promena zasnovan je na značajnom povećavanju učešća energije iz obnovljivih izvora u odnosu na energiju proizvedenu iz fosilnih goriva. Srbije se, potpisanim međunarodnim ugovorima obavezala da će do 2020. godine 27 procenata energije dobijati iz obnovljivih izvora. Taj cilj moguće je sprovesti kombinacijom dva pristupa.

Prvi je povećanje ulaganja u energane iz obnovljivih izvora, a drugi povećanje energetske efikasnosti i smanjivanje potrošnje energije. Međutim, do sada nije mnogo urađeno ni na većem investiranju u obnovljive izvore energije, ali ni na na povećanju evergetske efikasnosti, što ne utiče povoljno na realizaciju preuzetih međunarodnih obaveza i smanjenju emisije CO² u narednom periodu.

Termoelektrane su energetska postrojenja koje energiju dobijaju sagorijevanjem goriva, kao što su: ugalj, nafta i njeni derivati, zemni gas, ali i biomasa, koja jedina u termoenergetskoj grupi spada u obnovljive izvore energije. Isplativost energana na biomasu postoji, ali se dodatno uvećava tamo gde se može koristiti i geotermalna energija za inicijalno zagrevanje vode. Osnovno pogonsko gorivio termoelektrana u Srbiji je ugalj, koji, baš kao i nafta i njeni derivati, pri sagorevanju oslobađaju ogromne količine ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova, ali i čađi i pepela.

Osim što su, prema brojnim studijama, ovi gasovi osnovni generator globalnog zagrevanja, u kontaktu sa vodenom parom iz atmosfere stvaraju se kiseline koje u obliku kiselih kiša padaju na zemljište. Na taj način termoelektarne na fosilna goriva doprinose i sušenju šuma, ali i zagađivanju zemljišta i podzemnih voda. Osim izuzetno velike emisije CO², termoelektrane na ugalj imaju još jednu veliku manu, a to je produkcija ogromnih količina pepela. Za bezbedno odlaganje u Srbiji se ne odvaja ni blizu dovoljno stredstava, zbog čega su, pri vetrovitom vremenu česte pojave raznošenja istog na velike razdaljine i taloženje po gradovima i naseljima, kao i na plodnim oranicama.

Činjenica je, međutim,i  da Srbija još dugo neće moći da se odrekne fosilnih goriva iz dva razloga. Prvi je da ekonomska situacija u našoj zemlji ne dozvoljava adekvatna ulaganja u postrojenja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, a drugi je što se uporno kalkuliše sa velikim rezervama uglja u Srbiji, koje mogu da zadovolje energetske potrebe države u dužem periodu.

U svakom slučaju, iako su ulaganja u obnovljive izvore neophodna i prioritetna, potrebno je pažljivo i precizno planirati svaki projekat ponaosob, jer se za uzete, a nerealizovane kredite plaćaju „penali“. Za primer može da posluži EPS, koji je pre četiri i po godine uzeo kredit za izgradnju i obnovu malih hidroelektrana u iznosu od skoro 33 miliona evra, ali je od te sume iskorišćeno samo 4 posto. Na ime kazni za neiskorišćen novac, odnosno, za penale, plaćeno je više od 927.000 evra. Nažalost, to nije i jedini kredit koji nije realizovan...

Srbija bi morala daleko veću pažnju da posveti i energetskoj efikasnosti, odnosno kako da uštedi što više energije. U poređenju sa razvijenijim državama Evropske unije, Srbija, po jedinici bruto društvenog proizvoda troši i do pet puta više primarne energije. Takav luksuz jedna osiromašena država u razvoju ne bi smela da dozvoli. Upravo taj povećani utošak energije po jedinici proizvoda čini proizvode iz Srbije cenovno nekonkurentnim.

Na žalost, ni mnoge lokalne samouprave ne daju dobar primer svojim građanima jer, recimo, novogodišnja rasveta u mnogim gradovima uključuje se neretko i dva meseca pre Nove godine, a gasi dva meseca nakon iste. Dakle, osim zakonima i sistemski uređenim pravilima, potrebno je delovati i na svest i ponašanje ljudi. Uvođenjem, recimo, obrazovnog predmeta pod nazivom Ekološki odgovorno ponašanje u školski sistem, uz sve druge aspekte zaštite životne sredine, mogli bismo usmeravati učenike ka uštedama električne energije, ali i održivom energetskom sistemu.



Dipl. inž. Sonja Nikolić

(autorka je potpredsednica GO Zelene stranke Novi Sad)