Дневник прославља 78. рођендан: Уручене традиционалне новинарске награде
На данашњи дан пре 78 година, 15. новембра 1942. године, у јеку великих страдања у Војводини и у самом Новом Саду, у бази испод новосадских улица, светло дана угледао је први број “Слободне Војводине”, данашњег “Дневника”.
Традиционално, сваке године, „Дневник” прославља свој рођендан, али због тренутне епидемиолошке ситуације, настале епидемијом коронавируса, овогодишња прослава је изостала. Дан Дневника је из тог разлога обележен у складу са прописаним мерама, а најуспешнијим новинарима уручене су традиционалне награде.
Прву годишњу новинарску награду, ове године, добила је Зорица Милосављевић, друга награда је отишла у руке Светозару Крстићу, а трећа Кристини Бугарски. Награда за најбољег хонорарног сарадника припала је Ласлу Кишу.
Добитник прошлогодишње новинарске награде и председник жирија Дубравка Николић прочитала је образложење о награђеним новинарима, којима је награде уручила главна и одговорна уредница „Дневника” Нада Вујовић.
Сећање на првог уредника Тозу
Идеја о штампању првог броја „Слободне Војводине” потекла је од њеног првог главног уредника Светозара Марковића Тозе, чија бронзана биста и данас на уласку у зграду „Дневника” подсећа на традицију коју су све потоње генерације, као и ове данас, наставиле. Свој ангажман први уредник платио је главом, а сваке године, па и ове, редакција одаје почаст свом првом уреднику. Директор и главна и одговорна уредница „Дневника” Душан Влаовић и Нада Вујовић положили су цвеће на спомен-обележје Този Марковићу на Новом гробљу у Новом Саду.
- Овогодишњи лауреат, Зорица Милосављевић је новинар на коју би требале да се угледају млађе колеге и да крену њеним стопама. Зоричине репортаже су пуне људских судбина и историјских чињеница, што је право благо за наше новине. Када кажемо Сремски Карловци, то је Зорица. Већи су Карловци, него што јесу, јер Зорица проналази најразличитије теме, људе, па нам из центра духовности долазе питке приче како то и приличи Сремским Карловцима који имају посебан статус као општина, али, захваљујући Зорици, и посебан статус у нашим новинама – рекла је председница жирија и нагласила да је прва асоцијација на Зорицу, али са шлемом, и када кажемо брза пруга.
- Како се ради и докле се стигло на највећем градилишту у овом делу Европе, на изградњи брзе пруге Београд – Нови Сад – Будимпешта, сазна прво Зорица, па тек онда иду да виде министри и политичари. А када крене воз, надамо се да ће једно место у њему бити резервисано за нашу Зорицу. До тада, Зорица је резервисала прву новинарску награду за 2020. годину – истакла је председница жирија Дубравка Николић.
Добитник друге новинарске награде је новинар Светозар Крстић који у малом прсту држи све шта се дешава у највећем граду у Војводини, односно другом по величини у Србији, нашем Новом Саду, а нешто мало и у свом нотесу.
Као и сваке године “Дневнику” су рођендан честитали бројни поштоваоци, наши читаоци којима смо неизмерно захвални.
Међу честиткама издвајамо ону коју је упутила потпредседник Владе Србије и министар културе и информисања Маја Гојковић. У честитки свим запосленима у “Дневнику” министарка Гојковић каже:“Желим вам да и у наредним деценијама наставите да професионално извештавате о најважнијим дешавањима у Војводини. Од 1942. године успели сте да се изборите са бројним недаћама, да пребродите бурна времена и да, као најстарија новинска кућа, останете престижни дневни лист у Војводини. Желим вам пуно успеха у даљем раду и наставите савесно и часно да извештавате грађане о свим важним питањима из сфера друштвеног и политичког живота”.
- Једино Крстићево новинарско перо може стићи све инвестиције, развој и функционисање Новог Сада, али и сва дешавања у Скупштини града. Посебно се истакао у последњој изборној кампањи, која је била изразито захтевна – рекла је Николић и додала да све што се дешава у Новом Саду, колега Крстић објективно и професионално пренесе у својим текстовима. - Начин његовог писања је путоказ млађим новинарима како треба да се пишу новинарски текстови. Уме он и да ослободи руку и да кроз занимљиву причу обухвати комплексну тему попут оне у тексту „Трагом фрушкогорских коридора“, па читаоци из прве руке сазнају где ће бити мостови, тунели, саобраћајна инфраструктура... Крстић изразито поштује правило трипут провери пре него што напишеш и зато су његови текстови беспрекорни. Ова награда нека му буде пострек за даље и признаје за сва досадашњи труд.
Трећу новинарску награду добила је наша млада колегиница из спортске редакције, једина дама међу Дневниковим спортистима, Кристина Бугарски.
Спортска рубрика „Дневника“ је, сплетом околности, имала среће да пре непуне три године у њене просторије закорачи новинар са искуством и да истог дана напише текст на којем није имало шта да се дода нити одузме.
- Кристина се пре „Дневника“ опробала у спортском новинарству у Спортском журналу чија је редација, на њихову жалост, а нашу срећу, остала без једног веома доброг новинара. Доласком у „Дневник“, протеклих година, Кристина је само потврдила да је стасала у „новинарчину“. Уз то је особа на коју можеш да се ослониш. Пуздана, дисциплинована, радна и беспрекорно одговорна. Таква је наша Кристина – образложила је одлуку жирија Дубравка Николић и нагласила да је с обзиром на младост и образовање пред Кристином заиста блистава новинарска будућност, надамо се у „Дневнику“.
Овогодишњи хонорарни сарадник који се истакао и заслужно понео титулу најбољег је Ласло Киш из Змајева захваљујући којем је подруче општине Врабас „покривено“ на странама „Дневника“.
За две деценије рада у “Дневнику” награђени су: Гордана Маленовић, Јово Галић, Милић Миљеновић, Цецилија Вршка, Гордана Јанков и Снежана Катић. Двадесет пет пуних година у “Дневнику” су запослене Оливера Шупица и Добрила Млађеновић, а тридесет година Александар Предојевић, Радмила Стојановић и Жељка Лаганин. Тридесет пет година обележавају Светлана Станковић, Хелена Скубан и Нада Дорошев Цветков, док пуних четрдесет година рада у нашој новинској кући обележава Светлана Војнак.
- Вероватно се ни сам не сећа када је објавио први прилог у нашим новинама, али се сећа свог првог уредника, легендарне госпође, Душанке Петковић. Било је то негде почетком 80-их година прошлог века. Ласло се увек издвајао од других дописника по изузетно квалитетним фотографијама које прате сваки његов прилог. Иако окренут уметницима и уметности, природи и лепоти, Лаасло не бежи од малих људских прича и актуелних врућих тема, на чему су му захвални уредници Војвођанске и Судске хронике, али и Репортера...
Директор „Дневник Војводина преса” Душан Влаовић је честитао награђеним новинарима и јубиларцима и захвалио се на свему што су урадили за “Дневник”. Влаовић је изразио очекивања да ће 79. рођендан “Дневник” обележити на новој локацији и у нормалним околностима.
Данас лист „Дневник” обележава 78. годишњицу. Пре 78 година, 15. новембра 1942, у јеку великих страдања у Војводини и самом Новом Саду, у бази испод новосадских улица светло дана угледао је први број „Слободне Војводине”, претече нашег листа. Једини, а уједно и најстарији дневни лист на српском језику у Војводини, данашњи назив „Дневник” добио је 1. јануара 1953. Читаоци су тада одлучили да треба да се зове „Дневник” и да се, као и данас, штампа ћирилицом и с плавим заглављем. До данашњег дана наш лист пред читаоце је изашао 26.478 пута и исто толико дана информисао грађане Војводине, а и других делова наше државе, о актуелним збивањима, догађајима, личностима, појавама...
Први број „Слободне Војводине” припремио је први главни уредник Светозар Марковић Тоза. Око 400 примерака листа умножено је на ротационом гештетнеру у скученом простору, тајно ископаном уз кућу крзнара Ћире Шовљанског. Први број „Слободне Војводине” је јединствен и по томе што је изашао у време када је Војводина била окупирана, потлачена и подељена, а цела Европа поробљена.
Предани хроничар протеклих деценија и некадашњи врсни „Дневников” новинар Душан Попов у „Историји ’Слободне Војводине’ истиче да је лист педесетих година прошлог века стао на ноге захваљујући огласима, који су из године у годину заузимали све већи простор и доносили све већу зараду. Још тих година схватило се да, осим добрих новинара и актуелних рубрика, треба нешто и „продати” да би се преживљавало. Први огласи у листу објављени су далеке 1951. и наредних деценија било их је све више.
Мењала су се времена, а с њима и „Дневникови” титулари, али је све време наш лист пред читаоце излазио с актуелним вестима, занимљивим рубрикама, сервисним информацијама. Данас се воде „нове битке” с многобројним дневним новинама и медијима. „Дневник” храбро учествује у њима, бори се за своје парче простора, чувајући традицију, зачету далеке 1942. године.
Д. Н.
- Иако смо очекивали да ће ова година бити мирнија за нашу кућу, догодило се нешто на шта ни ми, ни цео свет нисмо могли да утичемо. Зато данашњу годишњицу обележавамо у готово невероватним околностима изазваним пандемијом коронавируса. Ценећи здравље, ове године, Дан Дневника неће бити обележен на начин који смо то чинили prеthodnih година - рекао је Влаовић и најавио да ће се до краја године редакција листа “Дневник” преселити на нову локацију, о чему ће наши читаоци бити обавештени наредних дана.
- Очекујем да ће реновирање зграде, у којој се “Дневник” налази готово шест деценија трајати нешто мање од две године, након чега ће се редакција вратити у своју зграду, која ће бити једна од најлепших и најфункционалнијих у граду - нагласио је директор „Дневник Војводина преса” Душан Влаовић.
Е. Д.
Зорица: Настојим да Српски Сион представим онако како он то заслужује
- Морам признати да нисам очекивала награду и утолико ми је дража. Почаствована сам јер долази од колега који су проценили да је мој труд и рад вредан таквог признања. Годе и наводи у образложењу да „када се каже Сремски Карловци, то је Зорица” зато што сам почела да радим у „Дневнику” као дописник из Српског Сиона и све време током моје новинарске каријере настојала да тај бисер српске историје и културе представим онако како он то заслужује. И заиста Карловци уживају посебан статус у нашем листу, за шта заслуге припадају и уредницима свесним значаја тог места. Обично добитници награда кажу како су признања подстицај за даљи рад, сад увиђам да су у праву- каже добитница прве новинарске награде Зорица Милосављевић.
Светозар: Уз подршку лагодно ходам по танком новинарском леду
- Иако нисам љубитељ награда, ова ми значи много јер је од колега.У данашње време није лако бити новинар и држати се кодекса и чињеница, али у “Дневнику” сам увек имао подршку и колегијалност која ми је омогућила лагодан ход по танком новинарском леду - каже другонаграђени Светозар Крстић чије текстове о градским темама радо читате у нашем листу.
Кристина: У одабраном друштву великих новинарских имена
Част ми је што сам као један од лауреата ушла у одабрано друштво заиста великих новинарских имена једног од најстаријих листова у нашој земљи. Велико ми је задовољство што је мој рад за ово, релативно кратко време у “Дневнику” постао видљив и на овај начин признат. Награда има још већу тежину када се узме у обзир да је дошла од колега и уредника, којима се овим путем захваљујем.
Ласло: Прва слова научио уз „Дневник”
- Ова награда за мене лично значи много јер је “Дневник” присутан у мојој породици од када знам за себе, практично од мог рођења. Моји родитељи су добијали “Дневник” на кућну адресу и ја сам прво био фасциниран фотографијама, а касније сам уз своју мајку почео и да учим прва слова из “Дневника”. Ето, та љубав према “Дневник”-у од малих ногу траје и данас- каже Ласло Киш, добитник награде за најбољег хонорарног сардника.