„ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА Славни хероизам једноставних људи

Шумадија-мајка купала се тих дана у сунцу које је разгонило праменове јутарње магле, док је у исто време киша закономерно лила у Паризу у коме је светска елита и нови светски поредак претпоставила квази државу најстрадалнијој земљи и народу прве светске кланице и колевци Титана са Цера, Колубаре, албанских невиђбог гудура, Плаве гробнице и коначно Солунског фронта где је сломљена кичма силе ћесарског германског империјализма. Њима на душу и нек’ им је алал, јер српски сељак, gеya, је и далеко веће неправде истрпео не понизивши се, па неће ни ова брука од светског поретка довека трајати.

Како било, док је француски президент у тмурном Граду светлости теслимио о помирењу, миру и прогресу Старе даме-Европе, са Опленца, гнезда и коначног почивалишта Карађорђевића, повише јуначке Тополе, пуцао је видик на таласасту, шумом овенчану Србију, па можда баш у том тренутку није било бољег места да се буде током гласовитог Дана примирја, који се некад звао победом Антанте над Централним силама предвођеним кајзеровим Другим рајхом и терминално оболелом КундК монархијом. Док се улази у белим венчачким мермером опточену задужбинску цркву Светог Георгија у чијој десној апсиди тихује саркофаг Вождов, а са леве његовог унука, чича-Пере у сељачким, вуненим чарапама сахрањеног најнароднијег краља којег је Европа видела, сама помисао на хероизам тих једноставних и страдалних људи, нагна посетиоца да размисли и о томе какви смо и у шта смо се одметнули и ми сами, тачније да ли смо достојни таквих предака.

Скромни натписи на саркофазима, под крстом часним уклесани, на којима стоји тек Кара-Ђорђе и Петар И са датумима рођења и смрти, можда и најбоље сведоче о томе какви су људи створили нововеку Србију, али китњасто унутрашње уређење у којем доминирају техником мозаика од мурано-стакла учињени фрескописи и италијански, карарски мермер, просто намеће и размишљање о онима који су ова два гиганта баштинили, те следствено томе и о њиховом поимању државе. Док у крипти почивају остали Карађорђевићи и у чијем централном делу су свој вечни мир нашле и кости Александра Првог, како мермер бележи Краља Југославије, присетих се речи једног српског историчара да је стварање Југославије и, поред Срба пречана, ослобађање ине јужнословенске „браће“ можда и била српска трагична повесна грешка, али и да се ова земља и њен народ због тога не требају стидети нити било коме извињавати.

О зачетнику српске народне династије, Карађорђу, сведочи и његов конак, доле, у Тополи, из чије је цркве на Опленац пренесен тридесетих година прошлог века, а поражавајуће избледеле фотографије музејске поставке више говоре о том народу који је Вождовог унука, свог Ослободиоца, Петра Првог, не због наредбе, већ поштовања, на рукама пренео преко горовите и смрзнуте Албаније. У позадини фотографија, документа преноса Вождових земних остатака на Опленац, у чијем првом плану је Александар са краљицом Маријом и кнез Петар са супругом, прост сељачки народ српски, упарађен у стајаћа одела са штирканим колерима, у опанцима који су их вихорно носили од Кајмакчалана до Караванки, сељанке у црнини за онима чије кости осташе развејане којекуде и коју у том моменту већ више од једне деценије носе али и ново покољење, тада несвесно да их чека још једна светска кланица у којој ће сто српских глава плаћати једну окупаторску, а све зато што их робовски јарам жуља, не пасује им као каквом другом народу.

Нешто даље, у Аранђеловцу, који основа први Обреновић, на вибрантним улицама које одишу животом и предивним језиком од којег би сваки телевизијски или радијски водитељ имао шта да научи, леп и самосвестан народ жури својим послом, окупиран највероватније неком муком која им се ипак на лицима не чита. Живот иде својим током, не обазиру се много на празник, можда и не размишљају о историји свог краја кад већ са њом живе сваки дан, али човек не може а да не примети стаситост и достојанствено држање тамошњег света и њихову нехињену гостољубивост, све због чаг једном бејасмо најцењенији народ планете.

Огромним парком трчкарају малишани у пратњи родитеља, ту су и неизоставни сениори којима је Буковичка бања повод за долазак у овај крај, а како себи задасмо у задатак да посетимо и Орашац у којем је запаљена, не искра већ прва бакља српске слободе, одлазимо до овог сеоцета на путу ка стоном Београду. Мада је обележено тек простим саобраћајним знаком „Марићевића јаруга“, лако се проналази место на ком се окупише 1804. године кнезови, хајдуци и друге небојше српске не би ли османлијски јарам са народног врата скинули. Иако се нешто може „отписати“ на јесењи амбијент опалог лишћа и предстојећег даха зиме, само место Првог српског устанка, наречена Марићевића јаруга, утисак је, уређена недостојно скромно, личи безмало на споменик каквом локалном догађају, а не кликтају који је уздрмао Стамболске зидине те да би их 108 година касније до темеља разорио. Па, можда смо и због тога дошли ту где јесмо...

У памет се, браћо Срби!

        Милић Миљеновић