„DNEVNIK” NA LICU MESTA Slavni heroizam jednostavnih ljudi

Šumadija-majka kupala se tih dana u suncu koje je razgonilo pramenove jutarnje magle, dok je u isto vreme kiša zakonomerno lila u Parizu u kome je svetska elita i novi svetski poredak pretpostavila kvazi državu najstradalnijoj zemlji i narodu prve svetske klanice i kolevci Titana sa Cera, Kolubare, albanskih neviđbog gudura, Plave grobnice i konačno Solunskog fronta gde je slomljena kičma sile ćesarskog germanskog imperijalizma. Njima na dušu i nek’ im je alal, jer srpski seljak, geya, je i daleko veće nepravde istrpeo ne ponizivši se, pa neće ni ova bruka od svetskog poretka doveka trajati.

Kako bilo, dok je francuski prezident u tmurnom Gradu svetlosti teslimio o pomirenju, miru i progresu Stare dame-Evrope, sa Oplenca, gnezda i konačnog počivališta Karađorđevića, poviše junačke Topole, pucao je vidik na talasastu, šumom ovenčanu Srbiju, pa možda baš u tom trenutku nije bilo boljeg mesta da se bude tokom glasovitog Dana primirja, koji se nekad zvao pobedom Antante nad Centralnim silama predvođenim kajzerovim Drugim rajhom i terminalno obolelom KundK monarhijom. Dok se ulazi u belim venčačkim mermerom optočenu zadužbinsku crkvu Svetog Georgija u čijoj desnoj apsidi tihuje sarkofag Voždov, a sa leve njegovog unuka, čiča-Pere u seljačkim, vunenim čarapama sahranjenog najnarodnijeg kralja kojeg je Evropa videla, sama pomisao na heroizam tih jednostavnih i stradalnih ljudi, nagna posetioca da razmisli i o tome kakvi smo i u šta smo se odmetnuli i mi sami, tačnije da li smo dostojni takvih predaka.

Skromni natpisi na sarkofazima, pod krstom časnim uklesani, na kojima stoji tek Kara-Đorđe i Petar I sa datumima rođenja i smrti, možda i najbolje svedoče o tome kakvi su ljudi stvorili novoveku Srbiju, ali kitnjasto unutrašnje uređenje u kojem dominiraju tehnikom mozaika od murano-stakla učinjeni freskopisi i italijanski, kararski mermer, prosto nameće i razmišljanje o onima koji su ova dva giganta baštinili, te sledstveno tome i o njihovom poimanju države. Dok u kripti počivaju ostali Karađorđevići i u čijem centralnom delu su svoj večni mir našle i kosti Aleksandra Prvog, kako mermer beleži Kralja Jugoslavije, prisetih se reči jednog srpskog istoričara da je stvaranje Jugoslavije i, pored Srba prečana, oslobađanje ine južnoslovenske „braće“ možda i bila srpska tragična povesna greška, ali i da se ova zemlja i njen narod zbog toga ne trebaju stideti niti bilo kome izvinjavati.

O začetniku srpske narodne dinastije, Karađorđu, svedoči i njegov konak, dole, u Topoli, iz čije je crkve na Oplenac prenesen tridesetih godina prošlog veka, a poražavajuće izbledele fotografije muzejske postavke više govore o tom narodu koji je Voždovog unuka, svog Oslobodioca, Petra Prvog, ne zbog naredbe, već poštovanja, na rukama preneo preko gorovite i smrznute Albanije. U pozadini fotografija, dokumenta prenosa Voždovih zemnih ostataka na Oplenac, u čijem prvom planu je Aleksandar sa kraljicom Marijom i knez Petar sa suprugom, prost seljački narod srpski, uparađen u stajaća odela sa štirkanim kolerima, u opancima koji su ih vihorno nosili od Kajmakčalana do Karavanki, seljanke u crnini za onima čije kosti ostaše razvejane kojekude i koju u tom momentu već više od jedne decenije nose ali i novo pokoljenje, tada nesvesno da ih čeka još jedna svetska klanica u kojoj će sto srpskih glava plaćati jednu okupatorsku, a sve zato što ih robovski jaram žulja, ne pasuje im kao kakvom drugom narodu.

Nešto dalje, u Aranđelovcu, koji osnova prvi Obrenović, na vibrantnim ulicama koje odišu životom i predivnim jezikom od kojeg bi svaki televizijski ili radijski voditelj imao šta da nauči, lep i samosvestan narod žuri svojim poslom, okupiran najverovatnije nekom mukom koja im se ipak na licima ne čita. Život ide svojim tokom, ne obaziru se mnogo na praznik, možda i ne razmišljaju o istoriji svog kraja kad već sa njom žive svaki dan, ali čovek ne može a da ne primeti stasitost i dostojanstveno držanje tamošnjeg sveta i njihovu nehinjenu gostoljubivost, sve zbog čag jednom bejasmo najcenjeniji narod planete.

Ogromnim parkom trčkaraju mališani u pratnji roditelja, tu su i neizostavni seniori kojima je Bukovička banja povod za dolazak u ovaj kraj, a kako sebi zadasmo u zadatak da posetimo i Orašac u kojem je zapaljena, ne iskra već prva baklja srpske slobode, odlazimo do ovog seoceta na putu ka stonom Beogradu. Mada je obeleženo tek prostim saobraćajnim znakom „Marićevića jaruga“, lako se pronalazi mesto na kom se okupiše 1804. godine knezovi, hajduci i druge nebojše srpske ne bi li osmanlijski jaram sa narodnog vrata skinuli. Iako se nešto može „otpisati“ na jesenji ambijent opalog lišća i predstojećeg daha zime, samo mesto Prvog srpskog ustanka, narečena Marićevića jaruga, utisak je, uređena nedostojno skromno, liči bezmalo na spomenik kakvom lokalnom događaju, a ne kliktaju koji je uzdrmao Stambolske zidine te da bi ih 108 godina kasnije do temelja razorio. Pa, možda smo i zbog toga došli tu gde jesmo...

U pamet se, braćo Srbi!

        Milić Miljenović