Чекање грађана на здравствену услугу мора да се реши системски

Са листа се свакодневно “скине” више од 2.000 пацијената, али се број оних који чекају не смањујуе. Напротив, из дана у дан списак се увећава за око 100 до 200 особа. Координатор Удружења “Доктори против корупције“ др Драшко Карађиновић сматра да је проблем системски и да је неопходна реформа система, како би се он решио.

„Др Даница Грујичић, нова министарке здравља најављује скраћивање листа чекања пацијената на дијагностички преглед или терапеутску интервенцију као приоритет. Промптно идентификовање овог проблема који мучи 70.000 пацијената је за сваку похвалу пошто дијагностика магнетном резонанцом, скенером, односно хируршка лечења кука, лакта, херније, катаракте... у савременој медицини спадају у стандардизоване процедуре, те за масовне застоје какви постоје у здравству нема оправдања„, каже др Карађиновић.

Грађани услуге плаћају два пута

Др Карађиновић оцењује да непродуктивност и нефукционалност лежи у чињеници да се постојећи модел здравства и даље базира на финансијском и организационом концепту етатистичког монопола из епохе социјалистичког државног уређење.

„То се добро види на нивоу примарне здравствене заштите и државних домова здравља, недовољно ефикасних те стога окружених мноштвом приватних ординација и лабораторија у којима пацијенти траже решење за своје здравствене тегобе. И стога поново плаћају услугу из yеpa иако је већ плаћена из здравственог доприноса од 10,3 одсто на бруто плату„, каже др Карађиновић.

Оцењује како је постојање овако дугачких листа чекања посебно неприхватљиво када се зна да годишња укупна потрошња за здравство грађана Србије износи 11 одсто БДП, односно више од шест милијарди евра, што је скоро хиљаду евра по становнику.

„Поред високе текуће потрошње, највеће у региону, држава је у протеклом периоду издвојила и додатних милијарду евра за капиталне инвестиције у здравству, изградњу нових болница и куповину савремене опреме. Треба још нагласити да је број лекара на 10.000 становника у Србији већи од просека у ЕУ. Слично је и с бројем болничких кревета. Нажалост, упркос наведеним чињеницама, здравствени исходи нису ништа бољи од земаља у региону у којима је потрошња за здравство знатно нижа па питање узрока мале продуктивности и великих листа чекања јасно показује зашто је за министарку ово приорите”, наводи др Карађиновић.

Сматра како пре неопходне дубоке реформе здравственог система која је временски дугачак процес, скраћивање листа чекања захтева да се брзо, али и промишљено приступи прелазним решењима овог проблема који тишти хиљаде грађана. Карађиновић каже како се као један од начина помиње и допунски рад лекара у државним установама. Међутим он оцењује да треба бити опрезан са допунским радом у државним болницама, бар по важећем Закону о здравственој заштити којим би се легализовао конфликт интереса. Боље је тражити друге модалитете које радно право и закони о јавним службама нуде а њих има: од прековременог рада и додатних надокнада и хонорара, до бонуса и премија, могућа су разна флексибилна, а ефикасна решења која ће на транспарентан начин повећати продуктивност у државним хирушким салама и радиолошким кабинетима.

„Могуће прелазно решење је и подела ваучера пацијентима код којих чекање на лабораторијску претрагу, снимање или операцију прелази 30 дана. С ваучерима би осигураници могли да остваре услугу у другим државним или приватним установама које би тиме оствариле додатне приходе што би свакако повећало мотивацију и продуктивност„, каже Карађиновић.

Када је реч о допунском раду, Карађиновић подсећа да је министарка одмах по ступању на дужност дијагностиковала системски легализован конфликт јавног и приватног интереса у здравству као узрок многих непожељних појава. Оцењује да је проф. Грујичић први министар здравља који је од 2005. године, када су усвојени анахрони закони, имала храбрости да укаже на конструкциону грешку у системској норми. То уједно много говори о стању духа у нашој лекарској заједници, али и о отвореним и прикривеним отпорима најављеним променама.

„Укратко, потребно је приступити демонополизацији система по принципима који постоје у Европи, а од пре пар деценија и у другим посткомунистичким земаљама. Прво је да новац прати пацијента, а друго је слободан избор лекара. У том правцу министарка најављује увођење породичног лекара као први корак ка приступачнијој здравственој заштити и скраћивању листа чекања„, каже др Карађиновић.

Сматра како би брзо решење било и увођење обавезних квота броја операција или снимања у државним установама у редовном радном времену. Ипак, увођење квота умногоме зависи од воље и ефикасности здравствене бирократије која има своје навике и ритам, закључује Карађиновић.

Љ. Петровић