Београдска професорица вратила се амазонским коренима

Иако је одрастала у Београду, све више времена је проводила у Перуу где је поново успоставила везе са духовношћу, културом и традицијом својих перуанских предака из Амазоније. Из пронађеног дневника је сазнала да јој је деда био шерипијери (шаман) и тада је и започео њен пут праћења стаза знања које су хиљадама година за собом остављала амазонска племена.  Истражујући и себе и наслеђе својих предака професорица Маја каже да је уз узбуђење које доноси откривање тог света, на сваком кораку наилазила и на разочарења због онога што се амазонској култури догодило у последњих неколико векова, али и оним што јој се дешава у овом тренутку, нагласивши да је за изворни амазонски шаманизам једнако погубно физичко уништавање прашума као и све популарније његово уклапање у некакав инстант модел у којем западни свет жели да га види и “конзумира”. 

- Моја одлука да се више и дубље посветим истраживању везаном за уништавање индигених култура и скретању пажње на овај проблем, почело је причом једне студенткиње, која ми је на крају предавања пришла, знајући да сам перуанског порекла, рекавши ми видно узбуђена, да је иницирана у перуански амазонски шаманизам – испричала је Маја Т. Искјердо отварајући предавање “Амазонски шаманизам у доба капитализма” које је одржала у новосадском Музеју савремене уметности  – Одушевљено сам је питала на који начин је то успела и тада доживљавам шок, јер је уследио одговор да је за три дана, у неком стану у Берлину, испијајући ајаваску последњег дана, излечила себе, те кроз „љубав и радост“ које су јој дате сада може и да лечи друге. После овог искуства, осетила сам потребу и пре свега једну велику обавезу према свом народу, али и према свима, да скренем пажњу на ајаваску, која једноставно није игра и забава, како се то можда већини чини. Ајаваска “журке” су све више популарне  и у Србији, али пре свега у САД и у другим државама у Европи и људи морају да схвате да такав вид забаве може да буде и смртно опасан, а да при томе то у највећој мери нема никакаве везе са оним чему ајаваска заправо служи.

-Са једне стране имамо бесомучно физичко уништавање Амазоније и према проценама то има други по снази утицај на стварање климатских промена и то је нешто што сви знамо али се исто слабо шта предузима. Са друге стране и оно мало преостале духовности амазонских племена се уништава једном погрешном популаризацијом шаманизма који се упрошћава на ниво тродневних потенцијално опасних сеанси уз испијање ајаваске – каже Маја Искјердо, иначе супруга нашег познатог сликара Милоша Шобајића.

Према њеним речима, нестајању амазонске традиције доприноси и утицај западњачких култура међу малобројним преосталим племенима, која све више прихватају западни поглед на свет и напуштају своје наслеђе.

- Са једне стране је традиционална индигена култура, која почива на духовности и традицији која их учи да осећају целим својим бићем, а са друге потрошачка манија која утиче да се губе везе са знањима о човеку и природи која су стицана и преношена вековима. Остало је врло мало племена која нису прихватила западни модел и зато је “кривљење” слике о вредностима амазонског шаманизма и анимизма још погубније јер се ствара погрешна слика о индијанцима који “пију ајаваску и нешто халуцинирају”… - каже професорица Маја пореклом из Ашанинка племена.

- Космовизија Ашанинка у потпуности је другација од западњачких веровања и начина размишљања – рекла је Маја Т. Искјердо. - Да би се уопште неко бавио шаманизмом или анимизмом, мора да буде део Амазоније, да је осети у себи, да буде саставни део џунгле и расте са њом. Само тако и иницијација и испијање ајаваске има смисла јер је то заправо само део процеса спознаје, а не кључна ствар како се то данас представља у стотинама понуда којих има на интернету у којима се нуде наводне сеансе излечења и иницијације у шаманизам. 

Према њеним речима, нису у томе невини ни сами индијанци из Амазоније јер су многи подлегли западном утицају те су пристали да продају своју традицију у облику који западно тржиште тражи.

- Данас је рецимо племе Шипибо Конибо индијанаца врло познато у Америци и Европи управо по тим центрима које организују такве инстант иницијације уз обавезну ајаваску. Осим тога мора се знати да ни сви амазонски шамани нису посвећени позитивним идејама јер су се многи ставили у службу модерниог западњачког вредносног система у којима доминира жеља за новцем и моћи и да је њихов број сада већи од оних који су остали верни изворном учењу – каже Маја.

Регион „Мадре де диос“ је најпопуларнији када је реч о ајаваски. У церемонији прављења овог чудотворног напитка, ајаваска мора да се помеша са још једном, две или више биљака, а најчешће се користи биљка чакруна. Постоји 17 до 20 биљака ајаваске, које су идентичне, али индијанци знају да су оне различите, јер су им, како и сами кажу духови биљака то рекли. У тренутку када се традиционално беру биљке, како је објаснила наша саговорница, прво дух биљке мора да да дозволу да се убере, затим се она сече, а док се то дешава, пева се молитва, односно света песма – Икаро.

-Можда ово звучи надреално, али мора се имати у виду да је у питању приступ животу и знање које је амазонским племенима омогућило опстанак у џунгли кроз хиљаде година, а да је најпогубнији утицај на те народе имао тек сусрет са “белим људима” – нагласила је др Маја Тодоровић Искјердо.

Она објашњава да и бели шаман мора да познаје и  другу, “злу” страну јер и у свету шаманизма постоји много негативних сила и енергија од којихе се треба одбранити и то је нешто што се учи читавог живота, а не за три дана, а осим тога за иницирање у шаманизам је потребна и дозвола предака…

Иницијација се ради у кругу од највише три особе, и то су шерипијери (шаман), његов помоћник и особа која се лечи. За свакога је другачија, јер су сви људи различити, свако је индивидуа за себе и тамо где постоји једна велика група, нажалост није баш адекватан начин да се приступи овом светом чину. Сматра се да је Ајаваска мајка свих знања, а мајка не напушта свој дом и оног момента када га напусти, она више нема душу и свако племе које је остало верно својој аутохтоној култури и вредностима, рећи ће вам исто. То значи да се ајаваска не може користити ван свог аутохтоног подручја у светој церемонији испијања ајаваска напитка, јер она тада нема ту снагу и моћ.

Данас се нажалост због капиталистичког схватања читав ритуал изгубио, индигена култура се уништава, као и њихов дом, светковина, духовност и веровања. Дошло је инстант време, када више ништа није свето, а „ајаваска туризам“ постао је уносан бизнис који служи за забаву.

Ивана Миклоши