ЗАЛИВНИ СИСТЕМ СПАСАВА РОД, АЛИ НЕ И БЕРБУ! Повртар из Таванкута шири засаде паприке, али радника нема ни за лек ХОЋЕ ЛИ берачи стизати чак из Азије?

 Овај корак није луксуз већ нужност, јер без стабилног наводњавања нема ни квалитетног рода. 

− Ово је време када припремамо њиве за оно што долази. Ако сада не поставимо заливни систем, не можемо очекивати да ћемо спасти паприку од суше кад крене вегетација − каже Еплер, који паприку узгаја на 35 јутара, а ове године је проширује на 50 јутара. Каже да ради са ћеркама и другим кооперантима.

 Антун је завршио средњу пољопривредну школу, а након тога и средњу саобраћајну, да би се запослио на железници као машиновођа. Након деценије рада одлучио је да се врати у Таванкут и од 1993. године бави се пољопривредом. Одлучио се за паприку јер није нашао ниједну културу која би динела сигурнију зараду. − Било је огромно улагање, али паприка ми доноси сигуран профит. Раније сам је садио из хобија и видео сам неку математику. Имам сигурне купце и стабилност − каже Еплер. 

Сетио се прошлогодишње бербе и главног проблема − недостатка радне снаге. Прошле сезоне Еплер је једва успевао да окупи сезонце, од којих су многи долазили из удаљених крајева, с југа Србије, и из појединих села у околини Сомбора. − Сезонци су нам све старији, а млађих је све мање. Они који долазе немају искуство па сада просечан берач једва набере 300−400 килограма дневно. То директно утиче на квалитет бербе, јер паприка не може да чека − кад је зрела, мора одмах да се бере − објашњава Еплер.

Све је више пољопривредника који размишљају о ангажовању радника из веома удаљених земаља, попут Пакистана и Бангладеша, јер домаћа радна снага постаје недостижна. − Постављамо заливни систем, планирамо сетву, али сви се питамо исто: ко ће ове године брати паприку − закључује Еплер. Док Таванкут и даље дише ритмом поврћа и воћа, зимске припреме су само тиха увертира у нову сезону, ону у којој паприка, као и сваке године, тражи труд, умеће и руке које знају да беру. 

Текст и фото: С. Иршевић