Поново се точи вино од сремске зеленике и липолиста „МАЧКОВ ПОДРУМ“ ИЗ ИРИГА ЧУВАР ВИНСКОГ БЛАГА ФРУШКЕ ГОРЕ

По речима винског новинара и судије Томислава Ивановића, у ампелографији која се бави идентификацијом и класификацијом винове лозе, нема довољно поузданих трагова о пореклу ових сорти. Како је рекао, сремска зеленика први пут је забележена у књизи Карла Ламбла, објављеној 1873. у којој су описане сорте које се налазе у Хрватској, Славонији и Војној граници, односно данашњем Фрушкогорском виногорју. Он је истакао да према подацима из 2019. године ова сорта у Србији може да се нађе у шест винограда на свега 0,45 хектара. 
 

Липолист је сорта које у Мађарској и околним земљама има на површини од 1.830 хектара, а у Србији у једном винограду на 0,32 хектара. Сада обе сорте има у једном винограду више захваљујући винарији „Мачков подрум“ – рекао је Ивановић. 
 

Виноградар, винар и оснивач винарије „Мачков подрум“ Сава Јојић Мачак објашњавајући разлоге због којих је посадио ове две сорте, истакао је да је не само велики присталица традиције и поштовалац корена, већ и поборник тога да не следи увек општеприхваћене трендове.

Када су сви садили шардоне, донео сам одлуку да садим португизер, а потом и сремску зеленику и липолист. Путујући по свету видео сам како у мањим регијима на винским картама постоји свега неколико локалних сорти. Њих поштују и угоститељи, и туристи, и на тај начин се одржава локални идентитет и негује традиција - казао је Јојић.
 

Вина од сремске зеленике и липолиста из „Мачковог подрума“ сомелије Павле Радановић је оценио као права пролећна вина. Сремска зеленика је за рано пролеће, а липолист за период цветања липе и прве топлије дане. 
 

У овим винима се осећа спој традиције и модерног приступа винарству на Мачков начин. „Мачков подрум“ тиме што је сада „васкрсао“ чак две сорте истовремено, а пре готово 20 година и португизер, се може сматрати водећом винаријом у Србији када је очување традиционалних и аутохтоних сорти у питању – рекао је Радановић.
 

Професор виноградарства на Пољопривредном факултету у Новом Саду др Драгослав Иванишевић говорећи о локалним сортама винове лозе у Србији, нагласио је да је пре појаве филоксере домаћи сортимент био много богатији него данас. 

Први ампелографски запис је објавио архимандрит манастира Раковац, Прокопије Болић у делу „Совршени виноделац“ 1816. године, а немерљив допринос сазнањима о сортама налази се у Волнијевом хербаријуму који се чува у Карловачкој гимназији – казао је Иванишевић. -  На Фрушкој гори су црвене сорте чиниле око 90 одсто засада, али је крчењем винограда  после Другог светског рата изгубљен драгоцени генофонд аутохтоних црних винских сорти. Данас у Србији разликујемо старе домаће и одомаћене сорте, интернационалне и новостворене. Програм развоја виноградарстава и винарства Србије предвиђа удео аутохтоних сорти од 25 одсто. Нисмо још дошли до те цифре, али смо на добром путом. Од 7.000 хектара винограда регистрованих у Виноградарском регистру, најзаступљенија је сорта грашац, али су остале аутохтоне сорте присутне у много мањем обиму.
 

Суорганизатор трибине посвећена тим двема сортама је Српска читаоница у Иригу.
 

З. Мл.