ОВОЛИКО СЕ ЗАРАЂИВАЛО 1980. У ЈУГОСЛАВИЈИ Словенци предњачили, а Нови Сад се одлично котирао
Просечан износ личних доходака (ЛД) по становнику у СФРЈ у 1980. износио је 24.135 динара, а по запосленом је био 91.619 динара.
Посматрано по становнику, од 471 општина само њих 128 је било изнад просечне вредности, а то је и логично јер су највећи градови са највећим бројем запослених и просечним зарадама били у врху листе.
У тих 128 општина живело је 9.689.392 становника и имали су у просеку 38.283 динара по становнику од запослених у друштвеном сектору.
У преосталих 343 општина живело је 12.776.012 становника и њихов просечан приход од зарада био је 13.390 динара по становнику.
Разлике су много мање код самих зарада: у просеку су износиле 91.585 динара, у томе у првој групи 101.453 динара, а у другој групи 75.632 динара.
Дакле, разлика у приходима од зарада по становнику била је много више последица стопе запослености становника у друштвеном сектору него разлике у просечним зарадама.
Пођимо од стопа запослености.
Просечна стопа запослености у СФРЈ износила је 26,3%: 5,9 милиона запослених на 22,5 милиона становника. Већу стопу запослености од просечне имало је 154 општина, а мању преосталих 317 општина.
У првих 50 општина према стопи запослености, осим словеначких и хрватских нашли су се Будва на 18. месту, Нови Сад на 22., Тузла на 27., Штип на 30., Београд на 33., Сарајево на 41, Ниш на 43., Цетиње на 44. и Титово Ужице на 48. месту.
На дну листе нашле су се општине из уже Србије, са КиМ и из БиХ. На листи нема ни једне општине из Словеније и Македоније, а из Црне Горе на листи је само Плав и из Хрватске само Дрниш.
Међу 50 општина са највећим просечним зарадама по запосленом чак 35 је било у Словенији и 7 у Хрватској.
Изненађује Обровац на 2. месту, са 125.555 динара годишњег личног дохотка по запосленом, иза Љубљане чији запослени су годишње зарађивали 130.883 динара. Будва је на четвртом месту са 119.124 динара годишњег личног дохотка по запосленом.
Након Будве, ван Словеније и Хрватске, следи Нови Сад на 15. месту са годишњим личним дохотком од 110.607 динара, Београд на 29 са 108.047 динара (који је имао готово једнаке зараде као и Загреб), затим Котор на 31. месту са 106.199 динара, Глоговац на 36. са 104.583 динара, Панчево на 43. са 103.101 динаром, Посушје на 48. са 101.054 и Сарајево на 49. месту са 100.747 динара годишњег личног дохотка по становнику.
Од главних градова ван листе био је Титоград на 102. месту и Скопље на 145. месту.
Дно листе представља „шарениш“ општина из свих република и КиМ сем Словеније и АП Војводине..
Хрватску представљају општине Озаљ и Ластово.
Из Црне Горе ту су Даниловград и Плав.
Из Србије ван АП на листи су: Књажевац, Сурдулица, Бабушница, Медвеђа, Бојник, Бела Паланка, Титово Ужице[1], Коцељева, Лебане, Димитровград, Власотинце и Гаџин Хан.
Из Македоније су: Неготино, Дебар, Берово, Кичево, Свети Никола, Брод, Виница, Крива Паланка и Валандово.
Из КиМ ту су: Пећ, Косовска Каменица, Ђаковица, Гњилане, Дечани, Подујево Србица, Урошевац и Вучитрн на дну листе.
Из БиХ на листи су: Босанска Крупа, Лакташи, Гламоч, Шековићи, Босанска Дубица, Кисељак, Велика Кладуша, Невесиње, Србац, Шипово, Купрес, Груде, Сребреница и Читлук.
Сиромаштво у бившој СФРЈ била је много равноправније распоређено у односу на изобиље.