ЕВО КАДА РАДНИК МОЖЕ ДА ДОБИЈЕ ОТКАЗ Правник детаљно објаснио КОЛИКО СТЕ ЗАШТИЋЕНИ
Правник Милан Предојевић објашњава која је разлика између отказа и споразумног престанка радног односа.
Према Закону о раду радни однос престаје искључиво на један од следећих начина, пише Телеграф.
– Истеком рока за који је заснован;
– Кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени другачије не споразумеју;
– Споразумом између запосленог и послодавца;
– Отказом уговора о раду од стране послодавца или запосленог;
– На захтев родитеља или старатеља запосленог млађег од 18 година живота;
– Смрћу запосленог и,
– У другим случајевима утврђеним законом.
Када је реч о изразима воље на основу којих престаје радни однос, могуће је радни однос окончати на основу споразума и отказа. С обзиром да многима није јасна лиња између споразумног престанка радног односа и отказа уговора о раду, овога пута пишемо о кључним разликама.
Закону о раду у одредбама којима уређује отказ од стране запосленог истиче три ствари:
– Запослени у сваком тренутку има право да послодавцу откаже уговор о раду без навођења разлога за то. Ради се, дакле о престанку радног односа који се заснива искључиво на једнострано израженој вољи запосленог да му престане радни однос.
– Отказ уговора о раду запослени доставља послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео као дан престанка радног односа. Овај рок Закон о раду назива отказни рок.
– Општим актом код послодавца или уговором о раду може да се утврди дужи отказни рок, али не дужи од 30 дана.
Разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца
Закон о раду забрањује послодавцу да отпусти запосленог без разлога који је законом утврђен, односно намеће му обавезу да спроведе одговарајући отказни поступак. Сваки престанак радног односа мимо разлога и процедуре утврђене законом, сам по себи је противправан. У евентуалном судском поступку суд би запосленог вратио на рад и обавезао послодавца да накнади изгубљену зараду и све трошкове судског поступка.
Овога пута пишемо о томе који су законски разлози због којих је допуштено послодавцу да откаже уговор о раду запосленом, док ћемо у наредним текстовима писати детаљније о појединачним отказним разлозима и процедурама.
Разлоге за отказ запосленом деле се у четири велике групе:
– Послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог и његово понашање;
– Послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе;
– Послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и,
– Запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца (одбијање анекса уговора о раду и технолошки вишак).
Законске одредбе о споразумном престанку радног односа
Члан 177. Закона о раду, који уређује споразумни престанак радног односа, поприлично је штур. Он једино прописује изричито да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог, те да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писаним путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености.
Из наведених законских одредби ипак можемо извући неколико закључака о споразумном престанку радног односа:
– Ради се обавезно о писаном документу, то јест споразумни престанак радног односа мора да буде сачињен у писаној форми, својеручно потписан од овлашћеног представника послодавца и запосленог;
– Послодавац пре потписивања споразума мора писаним путем да упозори запосленог о последицама које има споразум о престанку радног односа у погледу остваривања права незапосленог лица. Ово обавештење је услов законитости престанка радног односа по споразуму.
Према судској пракси, сама иницијатива и преговарање о споразумном престанку радног односа не мора бити у писаној форми. Могуће је да се на основу усменог договора закључи писани споразум у коме су садржани услови престанка радног односа. Уколико преговори буду успешни, међусобна права и обавеза уговорних страна у вези са престанком радног односа се регулишу споразумом о престанку радног односа, који мора бити закључен у писаној форми, пише БизнисКурир.
Споразум се односи како на престанак радног односа, тако и на остала питања-датум престанка радног односа, исплата неисплаћених примања по основу рада, права у погледу неискоришћеног годишњег одмора итд.
Сувишност решења ако постоји споразум запосленог и послодавца о престанку радног односа
Код споразумног престанка радног односа сам споразум у писаној форми, потписан од стране овлашћеног лица послодавца и од запосленог, јесте законски основ за престанак радног односа. У случају кад постоји споразум није потребно на основу њега доносити решење о престанку радног односа. Такво решење би било непотребно и ако се донесе искључиво је деклараторног карактера, јер се њиме само констатује да је дошло до престанка радног односа на основу писаног споразума запосленог и послодавца.
Ништавост бланко изјаве запосленог о отказу и бланко споразума о престанку радног односа
Изјава запосленог о отказу, односно споразум запосленог и послодавца о престанку радног односа, који су на захтев послодавца дати унапред, још приликом заснивања радног односа (потписивањем бланко раскида уговора о раду без датума престанка радног односа и бланко изјаве о отказу) ништави су и као такви не производе правно дејство. Отказ уговора о раду потписан приликом заснивања радног односа, баш као и споразум о престанку радног односа, не представљају израз слободне воље у моменту престанка радног односа, то јест у питању је изјава воље која има ману.
Ради се о изјави која је или изнуђена претњом да у случају одбијања потпсивања неће доћи до заснивања радног односа (када је кандидат за заснивање радног односа свестан шта потписује, али пристаје само да би се запослио) или је дата у заблуди, односно прибављена на преваран начин приликом заснивања радног односа, јер кандидат за заснивање радног дноса није ни био свестан да је потписао будући отказ или споразум о престанку радног односа.
У сваком случају ради се о изјави која не одражава слободну вољу запосленог, те је самим тим ништава и не може као таква да произведе последицу у виду престанка радног односа.
Разликовање споразумног престанка радног односа од отказа
Према свему горе наведеном, јасна је разлика између отказа од стране послодавца с једне стране и осталих законских основа за престанак радног односа о којима смо овде писали.
С друге стране, споразумни престанак радног односа треба разликовати од отказа уговора о раду по изјави запосленог. Отказ уговора о раду по изјави запосленог је једнострани правни акт, који производи правно дејство од момента када потписана изјава запосленог о отказу доспе до послодавца, при чему сама изјава конституише престанак радног односа. Споразумни престанак радног односа је двостран правни акт (посао) и када га потпишу запослени и послодавац производи правно дејство од тренутка потписивања.
Дакле, код споразумног престанка радног односа појављују се као релевантни акти предлог послодавца или запосленог за споразумни престанак радног односа (може у писаној или усменој форми), споразум о престанку радног односа потписан од запосленог и овлашћеног лица послодавца и обавештење послодавца запосленом о последицама у остваривању права за случај незапослености-такође у писаној форми.
Код отказа од стране запосленог имамо само јасну и недвосмислену писану изјаву запосленог да отказује уговор о раду.
Разлике у погледу права код Националне службе за запошљавање
Према Закону о запошљавању и осигурању за случај незапослености незапослени има право на новчану накнаду у случају престанка радног односа или престанка обавезног осигурања, по основу:
престанка радног односа отказом од стране послодавца, у складу са прописима о раду, и то:
– Ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла тзв.технолошки вишак)
– Ако запослени не остварује резултате рада, односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради;
– престанка радног односа на одређено време, привремених и повремених послова, пробног рада;
– Престанка функције изабраних, именованих и постављених лица, уколико није остварено право на мировање радног односа или накнаду плате, у складу са законом;
– Преноса оснивачких права власника, односно члана привредног друштва;
– Отварања стечаја, покретања ликвидационог поступка и у другим случајевима престанка рада послодавца, у складу са законом;
премештаја брачног друга, у складу са посебним прописима и,
– Престанка радног односа у иностранству, у складу са законом, односно међународним споразумом.
Сходно наведеном, уколико радни однос запосленог престане његовом вољом, што јесте случај код отказа од стране запосленог и споразумног престанка радног односа, запослени неће имати права по основу обавезног осигурања за случај незапослености, где спада новчана накнада, а што подразумева и здравствено осигурање и пензијско и инвалидско осигурање.
