Шта је есеј? Мишљење. То пише Владимир Пиштало у уводу своје збирке Значење џокера. Да је есеј Мишљење уверава нас и Хосе Овехеро својом збирком Етика суровости. Не само његово, већ и културе којој припада, што се посебно истиче већ у уводном есејуТрадиција суровости. Иако нам је Овехеро у овом есеју приближио сурове слике које јесу „повластица“ само Шпанаца, није заборавио да напомене да су на шпанске уметнике и те како деловала већ присутност суровости у делу многих ван Шпаније, да није мали број шпанских писаца којима су узор били Маркиз де Сад и Батај. Временом, све више је растао број писаца у чијим делима је оно што сматрамо да је гротескно, простачко, бизарно, прекомерно, страховито. Мање бизарном и сл, али претеривању сигурно, склони су и Кеведо, Сервантес, Села, Вила-Матас. Напоменуће још Овехеро да „неумереност позива на неумереност“, јер тај смртни плес у арени између жртвованог бика и човека, који јесте негде између „еротског и садистичког“, призива и друге пориве, садизме које обједињују секс и смрт.
У другом есеју Делање и представљање помиње сврху уметности, ни мање ни више, узимајући за пример сцену пресецања ока у Буњуеловом филму. Та сцена није случајност, већ жеља уметника да гледалац пати! Eкстремно.
Своју есејистичку раскош Овехеро посебно исказује у наредна три најдужа есеја Моћ суровости и суровост моћи, Етика суровости и Седам сурових књига. Утицај перверзије, страве и ужаса, свеједно да ли на филму или у књизи , „приморава“ нас да завиримо у ужас. Ужас нас одводи кошмару који је тада представа у нашој (не)свесној режији. Будимо се, тешимо. Грех у кошмару не постоји. Има речи и о политици. Овехеро ће рећи да и демократија допушта известан степен суровости, али, посебно је упечатљи његов закључак да „није постојао ниједан диктатор без свите песника, задужених да утичу на преображај свести којим се злочини претварају у јуначка или барем неопходна дела“. Не избегава се ни религија, уз пример стравичних судбина оних који су се усуђивали да пркосе доктрини. Отуда Ничеове идеје да су све религије „системи суровости“. У есеју Етика суровости, Овехеро се зналачки дотиче и филозофије. Ако филозофија није кадра да понуди извесност, да пронађе истину, и ако нам једино помаже да распршимо истину, шта остаје’? – да „филозофија не подучава, она одучава“.
Есеј-печат у овој књизи јесте слово о Седам сурових књига.Овехеро се одлучио за ове, пођимо редом. Хуан Карлос Онети, Бродоградилиште. Овехеро напомиње одмах на почетку. Кроз овај роман се пробијамо као да идемо по живом песку а да нисмо сигурни да желимо да изађемо из њега. Зашто наставити ако нема могућег спасења? Питали се Карлос Онети и Овехеро, питамо се и ми. Овехерова друга књига је Крвави меридијан, Кормак Макарти. Реч је о епском роману. Јунаци у роману су крволочне убице. Сцена за приручник историје злочина. Лик у роману пријатељски се игра „коњића“ с једним дечаком Апачем цупкајући га на колено пре него што га омах потом убија и скалпира. Историја Сједињених Држава, али и многих других: Еп је кич заједничких преображаја. Трећа је Заслепљеност, Елијас Канети. Роман је пун ликова који су „толико архетипски пикарски“, ту је и место окупљања, бар „Идеално небо“. Шта је најинтересантније у овом роману? Сваки лик сам себе ослобађа кривице, одлазећи притом у неподошљиву крајност. Роман кривих огледала. Следи роман Прича о оку, Жорж Батај. О том роману, толико је до сада написано, можда тек истаћи оно што је најбитније. Због чега је заслужио толико похвала? Због радости „прекорачења граница“. Пожуда и пијанистиња, Елфриде Јелинек, још један сурови аутор, за многе „болесна списатељица која прља свет својим прљавим књигама, болесна и заразна...“. Мудрује Овехеро. Као и обично: особе које највише мрзимо јесу оне које личе на нас. Као седма, Време тишине, Луис Мартин. Овехеро пише о роману Жена из сенке у то време још необјављен, одбијен од стране његовог уобичајеног издавача. Зашто? Код Луиса Мартина мудраци нису мудри, интелектуалци само пију и пуше, сиромаси нису лепи ни племенити ни дарежљиви. У земљи којој се митови исмејавају, претварају у приче за малу децу.
На крају Као закључак, засад. Шта очекује Овехеро од читалаца? Да престану да посматрају стварност како би се загледали у себе. Уосталом, етика суровости и настала је из искрене жеље да се растргне вео илузије... да се песницом размрска онај професионални осмех с којим нам кажу да се смиримо, да будемо позитивни, све је у реду, све ће бити у реду, нема никаквих разлога за бригу. Овехеро је збирком Етика суровости потпуно доказао зашто је есеј књижевна посебност.
Милан Р. Симић
