Међу мноштвом неразрешених тајни које обавијају овај свет је и она која се тиче Књижевности. Без обзира на мноштво учених теорија и анализа магија Литературе и даље остаје нерасветљена. Стога су и сви рецепти за писање књига једнако (не)ефикасни колико и (не)довољни да би неко постао писац и створио ваљано дело.
Многи аутори читав свој живот трагају за сигурним начином да се напише права, убедљива, мудра, емотивна књига али... Али, биће да поузданог рецепта – нема јер је она „права“ књига више од пуког збира својих елемената које ће критичари и теоретичари препознати у њој. Наравно, сва мука око писања неће обесхрабрити писце да стварају привучени неодољивим заносом грађења светова, судбина и емоција; иста та трајна мука неће одвратити ни оне жељне да науче списатељски „занат“ као полазници сваковрсних курсева „креативног писања“. Баш као што ни теоретичари неће одустајати од анализа и синтеза Литературе; коначно и на крају, неће одустати ни читаоци привучени тим вртоглавим сјајем писане речи који одузима дах.
У читавој библиотеци књига о списатељском занату, међу рутинским, декламаторским „куварима“ који дају рецепте за добру књигу или онима које само додатно мистификују чин стварања не нудећи никакву поуку, одскора постоји и један прави бисер у (за сада) четири тома који су окупљени испод наслова „Академија за писце“ а које је мајсторски приредио Ђорђе Писарев, по свему изузетан писац који дефинитивно има шта да каже на ову тему.
Први том-уџбеник ове „Академије“ носи наслов „Машине за читање“ (2021), други је „О становницима библиотеке“ (2022) а два најсвежија из 2023. године су „Од радионице читања до курса креативног писања (професори књижевности и писци као учитељи читања и писања)“ и „Мајстор који гради светове и господар прича (ко, коме, како и зашто пише)“.
Писарев је стручно и мудро књиге саздао од мноштва цитата бројних релавантних теоретичара и писаца-практичара у којима они говоре/пишу о градњи прича, начинима како се то може урадити као и о начинима читања и спознаје књига – јер се писање и читање овде не одвајају, они не постоје једни без других, писци су страсни читаоци а читаоци они који тим чином употпуњују дело.
На почетку или на крају књига Писарев у својим текстовима лако и врцаво отвара дилема и своди утиске, даје назнаке могућих одговора на круцијална питања читања али је то увек без дефинитивних, ултимативних закључака/рецепата/законитости јер Књижевност је жив организам, склон непредвидивом расту и развоју (што само повећава њену неодољивост). Стога су поуке писаца својим читаоцима и колегама по перу колико мудре и инструктивне толико и отворене за оспоравање и игнорисање – како и треба да буде јер Књижевност се не може мерити у дужину или висину, нити има дефинисану грамажу састојака који се мешају, кувају или пеку да би се направио укусан колач.
Фото: Promo
Наравно, као и сваки сериозни приручник или водич кроз светове Литературе, и у овоме ће се наћи записи који се баве окружењем у коме Књижевност настаје, подршком или игнорисањем књига, смислом, постојањем или непостојањем књижевне сцене и тржишта књига (не заборавља се ни жалосно стање на домаћем терену), односно промишљањима писаца о свом „занату“ коме су се посветили, сабирању свим мука и радости које им је писање донело – поред цитата великана светске књижевности у ранијим књигама, четврти том „Мајстор који гради светове и господар прича“ чине надахнуте, самосвесне, сентиментално-меланхоличне, каткад хуморно интониране исповести наших писаца-савременика, од Милисава Савића, Владиславе Гордић Петковић, Владимира Пиштала, Саве Дамјанова преко Горана Раичевића, Михајла Пантића, Владимира Гвоздена, Зорана Ђерића, Горана Гоцића до Горана Станковића, Слободана Зубановића, Лауре Барне, Милована Марчетића, Нине Живанчевић, Александра Гаталице и Вулета Журића. Упознајући ове списатељске аутопортрете будући писци као и садашњи читаоци откриће како се стваралачки одраста, учи, мучи, „пече занат“ и стасава.
Писаревљева „Академија“ наслања се на традицију правих, античких академија које су своје полазнике, кроз живе и подстицајне разговоре а не сувопарна предавања, водиле од запажања, дефинисања проблема до самосталног извођења закључака базираних на инвенцији и таленту. И као што су античке академије створиле ваљане филозофе, и ова вишетомна новомиленијумска академија отвориће мноштво видика будућим озбиљним писцима који неће опонашати обрасце и узоре већ трагати за новим путевима, сензацијама и емоцијама. Они који, пак, немају амбиције да постану писцу наћи ће у овим томовима мноштво мудрих и врцавих исповести у којима ће уживати и често им се враћати по још неки савет и поуку.
Илија Бакић
