„Пророчица“ је била трећа књига чувене канадске списатељице Маргарет Атвуд (1939), светској публици свакако најпознатијој по „Слушкињиној причи“ дистопијском роману који је захваљујући истоименој серији, својој ауторки донео светску популарност каква је ретко доступна писцима који не пишу баш сасвим лаку књижевност.
„Пророчица“ је исповест из првог лица Џоан Фостер, списатељице жанровских готских романа, која, пошто је објавила изузетно успешну збирку феминистичке поезије, бежи из јавности, па и од својих пријатеља и партнера, пошто не успева да се носи са изненадном славом и пажњом. Бежање од негативних ситуација је од раније Џоанин модус операнди у животу, а овај пут чашу је прелио мистериозни уцењивач који прети да ће открити њене тајне. Скривена у малом планинском градићу у Италији, где планира да исценира сопствену смрт, Џоан пребира по својим сећањима поново проживљавајући своје (не)успеле везе, детињство поред мајке која ју је чинила несигурном, своје место у друштву, своје бројне идентитете.
Иако писана као емотивна, интимистичка и на први поглед неиронична приповест, књига заправо функционише на нивоу многих метатекстуалних игара, релативизујући наратив као што јунакиња релативизује своје идентитете. Џоан је списатељица жанровских књига која драматично бежи од свих, понављајући акробацију Агате Кристи, која је такође себе учинила провизорном књижевном јунакињом, конструишући стварност као неку од својих прича. Радњу „Пророчице“ повремено пресецају пародијски прецизни и духовити одломци Џоаниног последњег готског романа чији јунаци (а поготово јунакиња) стоје у супротности са неспретним, компликованим и запетљаним стварним људима, и ауторком самом.
„Пророчица“ је први пут објављена 1970, али је занимљиво како и поред чврсте уроњености у своје време (али и теме које су, свакако, вечне), у први план извлачи крајње актуелну тему „проблематичних“ тривијалних псеудоготских романа чије су варијације данас и те како (поново) популарне међу тинејџеркама, захваљујући бук-току.
Настасја Писарев
