Златовез инђијских везиља на дар страним званичницима

Сарађивале су и са Кока колом, а за лондонски бренд „Кусторандполух” везу и шију несесере и торбице које се продају по целом свету.

Јованка Нина Шовљански, председница овог удружења каже да она са чланицама преноси знање млађима, јер је то најсигурнији начин очувања традиције, те да су из тог разлога и основале „ЕтноДом Гороцвет”, а да су знањем и талентом отвориле многа врата.

- Наше удружење је 15 година члан Етно мреже, организације која окупља жене које се баве рукотворинама и захваљујући њима смо дошле до пројекта Запошљавање 1.000 жена. Тако су заправо жене кренуле да израђују радове за потребе протокола Владе Србије. Реч је најчешће о стилизованим словима азбуке у оквиру којих се налазе и мотиви Миросављевог јеванђеља и минијатуре које садрже мотиве Фрушкогорских манастира. Поред тога и Општина Инђија и Туристичка организација, такође, поклањају наше радове приликом сличних посета – појашњава наша саговорница. Каже да су за кинеског председника урадили појас у техници златовеза.

Реч је о техници која је била заступљена на дворовима и у манастирима. Свакако најпознатији златовез у Србији је „Похвала кнезу Лазару” дело монахиње Јефимије, на кога се како каже наша саговорница угледају и чланице Удружења.

- Златовез се може радити на два начина. Први је преко картона, са два конца и две игле. На платно се залепи танак картончић, па се онда жица пребацује са леве на десну страну. Некада се уместо жице користило злато и било је веома скупо, па се није могло провлачити кроз тканину и картон је решење. Другим концем који је у боји злата се све то учвршћује. Други начин се ради са златним нитима и то се најчешће користи код пешкира или народне ношње – каже Нина.

У сарадњи са Етно мрежом чланице Удружења везле су билборде за Кока колу. Два билборда, један величине три са четири метра и други, два са два имали су препознатљив лого ове светске компаније.

Од почетка оснивања 2007. године чланице сарађују са Музејом Војводине у Новом Саду и Етнографским музејом у Београду. Ослањају се на традиционалне мотиве и оне који су заступљени у народним ношњама.

- Рад нашег удружења пре свега је усмерен на преношење вештина традиционалних техника израде рукотворина на децу и омладину па пројекте спроводимо у основним  и средњим школама како би ђаке што раније упознали са лепотом традиције. Као мотиве бирамо најзначајније сегменте нашег културног наслеђа - технику веза и златовеза са посебним акцентом на  ћирилично писмо, народне ношње и обичаје – каже она.

Ремек дело везиљске уметности

Инђијске везиље узоре налазе у традицији. „Похвала кнезу Лазару” је вез на платну, дело монахиње Јефимије, пример сачуване везиљске средњовековне уметности.

То ремек дело урађено је као покров за ковчег са моштима. Спада у најзначајније песничке творевине српске средњовековне књижевности и важан је историјски извор.

Активно учествују на изложбама, едукацијама и пројектима који су усмерени на очување традиционалног идентитета Срба. Баве се очувањем и неговањем старих заната, етно културе и традиције окупљањем заинтересованих чланова и учествовањем на манифестацијама које то подстичу, израдом производа домаће радиности, едукацијом у области старих заната и етно културе.

Имају велику подршку Општине Инђија и Туристичке организације, а пет чланица је прошло квалитетну едукацију Етно мреже у техникама старих заната и радило обуке на терену. Такође су прошле и обуке писања и вођења пројеката.

Слађана Аничић Илић