Врбички пролећни бели лук одржава село; чека се још само сертификат

То опредељење исказано је и на Фестивалу белог лука одржаном у суботу осми пут, када је приређено саветовање о производњи овог усева у складу са добијањем сертификата о географском пореклу, његовој органској производњи и могућностима пласмана на домћем и иностраном тржишту.

Врбица има 160 житеља, у око стотину домаћинстава, од којих се њих 80 баве производњом белог лука и годишње тржишту понуде око 350 тона.

Приход од белог лука главни је извор егзистенције, а за сада у процесу сертификације је 20 произвођача.

Врбички пролећни бели лук је познат не само у Србији, него и инострнатсву, а чланови Удружења пољопривредних произвођача „Врбички пролећни бели лук“ заједно са надлежним институцијама улажу напоре да пролећни бели лук буде њихов бренд, који ће допринети да ово мало село надомак српско-румунске границе опстане.

Бели лук се у у атару Врбице производи од 1785. године, аутохтоне сорте које су приликом насељавања житељи донели из околине Сегедина и Макоа.

Тешка црница одговара узгоју белог лука, при чему је како кажу произвођачи из Врбице да садња буде јако рано, чим то време дозволи после јаке зиме.

Удружење “Врбички пролећни бели лук” основано је пре осам година са циљем да се бели лук који овдашња домаћинства узгајају промовише као бренд села.

Удуржење окупља 20 произвођача, који су прошле године уз помоћ Општине Чока и Пољоприрведне стручне службе Сента покренули процес за добијено решење о заштити географског порекла, за шта је Институт за прехрамбене технологије из Новог Сада је урадио елаборат. 

Наше село на северу Баната је јако мало, па се трудмо да га некако оживимо да људи овде остану, да постоји нека реална будућност да можемо живети и опстати. Удружење смо основали пре пет година јер смо увидели да самостално сваки појединац не може да се сналази, него пробамо да се организујемо и да некако покушамо заједнички да иступимо на тржиште. Томе ће свакако допринети ако испунимо све услове да наш пролећни бели лук буде бренд села Врбице, каже председница Удружења „Врбички пролећни бели лук“ Марија Фехер.

Процес сертификације је још увек у току и односи се на упоређивање предочемим у елаборату са стварном ситуацијиом на терену.

Ненад Новаковић, директор суботичког “Ограник контрол система”, специјализоване фирме која се бави сертификацијом органске производње, рекао је да ће у наредних месес дана бити донета одлука у вези са сертификацијом произвођача у оквиру овог удружења. Новаковић објашњава да за једног произвођача добијање овог сертификата за ознаку географског порекла значи да је испунио пре свега одређене стандарде.

Тржишно то још увек није у пуном смислу валоризовано, али мислим да ту има доста простора да се уради у удружењима и асоцијацијама удружења кроз једну интезивну сарадњу са надлежним органима, од Покрајинског секретаријата за пољопривреду па до Министарства пољопривреде, које је једно од надлежних институција када су у питању производи са ознакама географског порекла, указао је Новаковић.

Сертификацију производа са ознаком географског порекла у Србији има свега пет-шест брендова, као што су футошки купус, липов мед са Фрушке горе, малине из Ариља и још неки, а за много више производа су донета решења о заштити географског порекла.

У елаборату о врбичком белом луку предочена је истина о овом производу. Врбички бели лук се узгаја у атару села Врбица, тако је било одувек и сви параметри и из овогодишње производње иду у прилог специфичностима и квалитету врбичког пролећног белог лука у односу на остале. Година је била јако сушна и врбички бели лук има највише суве материје и има више протеина и остале карактеристике које немају други. Елеборати о заштити географског порекла имају за циљ да заштите мале произвђаче од великих који хоће да дођу са стране па само хоће да искористе оно што је неко до сада успешно радио и стварао традицију, каже др Марија Бодрожа Соларов из Института за прехрамбене технологије из Новог Сада. 

Ако се изузму старачка домаћинства, сви радно способни Врбичани узгајају пролећни бели лук, већином на мањим површинама, али има и произвођача који га сеју и на три до пет катастарских јутара.

Највећи је проблем сезонска радна снага, које у селу нема довољно па су овдашњи домаћини по надничаре морали чак у Кикинду.

Рудолф Сабо се белим луком бави већ три деценије, а ове сезоне је са једног јутра имао род од 3,5 тона.

Он и други произвођачи чекају накупце јер углавном њима продају робу, а они даље тргују врбичким белим луком, јер за пласман нема другог начина.

Најважнији разлог за укључивање у рад Удружења “Врбички пролећни бели лук” је да бисмо се боље организовали и осигурали сигурнији пласман наше робе на тржишту. Бели лук нам доноси профит када постижемо добру цену, која се на велико врти око два евра, али потрбено је уложити много труда, јер да би се постигао квалитет све се мора радити ручно, вели Рудолф Сабо.

Милорад Митровић