Весело мушко прело у Гари

не одустају од своје вишедеценијске традиције, па тако и дан-дањи организују такозвано „Буњевачко мушко прело“, забаву на којој су жене „персона нон грата“. Правила на овом весељу, које увеличају и пријатељи са српске стране границе, могла би се крстити чак и, Боже опрости, мизогиним, али домаћини не хају за овакве квалификације, јер ни женама, девојкама и сестрама није згорег да им макар једно вече мушка чељад не бауља по кући, све досађујућ‘ се због снега који је прекрио ово село од неких 2.500 житеља.

-Ова традиција је заснована још између два Светска рата, кад су младићи, уочи Чисте среде, залазили по дивојачким кућама и примали дарове од домаћина у храни, односно кобасицама, сувом месу, јајима..- појашњава нам у препуној сали тамошње локалне самоуправе Мартон - Марцика Кубатов, млад и весео гарски Буњевац, док госте постепено загревају тамбураши овдашње банде „Бачка“.- У уторак, пред почетак ускршњег поста , у та времена настанка традиције, организовала би се забава у „Ленкиној мијани“ у крај села, која додуше данас не постоји, а жене су седеле кући.- појашњава Марцика основна правила феште којој је званични организатор овдашња хрватска самоуправа, институција којој би српски пандан било веће националне мањине, и позива нас унутра, за већ пристављене астале.

Ако би човек помислио да ће имати проблема у комуникацији са организаторима, дебело би се преварио, јер овдашњи буњевачки свет не заборавља свој матерњи језик, мада се жале да им „дица“ све мање диване језик који их је одржао кроз векове трајања на овим просторима. Обашка, што баш као и у Србији али и осталим земљама регије, све више млађег света проналази срећу у економски јачим и уређенијим земљама ЕУ. Музика, песме од оних из Врања, преко понишавља и Шумадије, до сремачких и бачких бећараца ођекују са разгласа који „напаја“ оркестар „Бачка“, сви их певају, како другачије него на српском, колико их грло носи, па не можеш да разликујеш ко је из Гаре, а ко пак из српске, тек прекограничне, Риђице и Растине или пак хрватског Топоља.

-Нисмо ми тако ускогруди, смеју и жене да дођу на мушко прело, али само ако се у мушкарца маскирају - пружају нам додатна објашњења овог несвакидашњег обичаја Буњеваца из Гаре, мештани овдашњи, браћа рођена Антун и Фрања Кубатов, док поред њих цупка син потоњег, Милан- Има ту још један кунст за појаву женског чељадета, ал’ није пристојно за новине диванит’- снебивају се, кроз урнебесни смех, Кубатови, којима тек после поласатног наваљивања, као клештима, извлачимо признање да се примају на мушко прело и незамаскиране женске, али само оне које ће и стриптиз да изведу- Кадгод је било да и жене и дивојке имају своје прело, али то више не постоји, па сад наше и боље и лепше половине ил’ у кући остају ил’ у оближњи Бачкут на женско, али да тако кажем мађарско, прело оду- сведочи личним примером млађи од Кубатова, Фрања за којим се није могао повести и наследник Милан, пошто му супруга води бригу о сину и тек 15-то месечној ћеркици.

Традиција од комунизма јача



Обичај прављења Буњевачког мушког прела, од свог настанка па до данас је прекидана само у време рата и њему следујуће комунистичке диктатуре. Почетком осадмесетих година прошлог века, на иницијативу овде легендарних Јакова Дујмова, Тунче Мујића и Антуна Зегнала, мушка чељад је поново добила искључиво „своје“ прело, а од то доба су редовни гости и из српске братске Риђице, Растине и Гакова.

Док се у великим котловима кува уобичајени, да ли је потребно уопште нагласити, ванвременски укусан благдански овчији гулаш, музика под будном паском свог времешног учитеља и „помоћног“ хармоникаша баћ-Стипана Крекића, даје све од себе не би ли подигла радну температуру и иначе, добрим вином и ракијом, загрејаног аудиторијума, а у разговору са њима откривамо још један куриозитет Буњеваца у Гари. Не само да браћа близанци (примаш и контраприм) Едмонд и Ерхард Бенде беспрекорно баратају језиком предака, већ им у музицирању помажу и прави Новосађанин, Радован Марић као прва хармоника али и бубњар Бранко Стевић, којег је живот чак из Алексинца довео на мађарско-српску границу. Да су се добро уклопили види се и по томе што су, попут својих домаћина, и они више него дискретни када се покушају докучити прави разлози њиховог бивствовања у Гари, све шеретски се клиберећи. Па ти види...

М. Миљеновић