Veselo muško prelo u Gari

ne odustaju od svoje višedecenijske tradicije, pa tako i dan-danji organizuju takozvano „Bunjevačko muško prelo“, zabavu na kojoj su žene „persona non grata“. Pravila na ovom veselju, koje uveličaju i prijatelji sa srpske strane granice, mogla bi se krstiti čak i, Bože oprosti, mizoginim, ali domaćini ne haju za ovakve kvalifikacije, jer ni ženama, devojkama i sestrama nije zgoreg da im makar jedno veče muška čeljad ne baulja po kući, sve dosađujuć‘ se zbog snega koji je prekrio ovo selo od nekih 2.500 žitelja.

-Ova tradicija je zasnovana još između dva Svetska rata, kad su mladići, uoči Čiste srede, zalazili po divojačkim kućama i primali darove od domaćina u hrani, odnosno kobasicama, suvom mesu, jajima..- pojašnjava nam u prepunoj sali tamošnje lokalne samouprave Marton - Marcika Kubatov, mlad i veseo garski Bunjevac, dok goste postepeno zagrevaju tamburaši ovdašnje bande „Bačka“.- U utorak, pred početak uskršnjeg posta , u ta vremena nastanka tradicije, organizovala bi se zabava u „Lenkinoj mijani“ u kraj sela, koja doduše danas ne postoji, a žene su sedele kući.- pojašnjava Marcika osnovna pravila fešte kojoj je zvanični organizator ovdašnja hrvatska samouprava, institucija kojoj bi srpski pandan bilo veće nacionalne manjine, i poziva nas unutra, za već pristavljene astale.

Ako bi čovek pomislio da će imati problema u komunikaciji sa organizatorima, debelo bi se prevario, jer ovdašnji bunjevački svet ne zaboravlja svoj maternji jezik, mada se žale da im „dica“ sve manje divane jezik koji ih je održao kroz vekove trajanja na ovim prostorima. Obaška, što baš kao i u Srbiji ali i ostalim zemljama regije, sve više mlađeg sveta pronalazi sreću u ekonomski jačim i uređenijim zemljama EU. Muzika, pesme od onih iz Vranja, preko ponišavlja i Šumadije, do sremačkih i bačkih bećaraca ođekuju sa razglasa koji „napaja“ orkestar „Bačka“, svi ih pevaju, kako drugačije nego na srpskom, koliko ih grlo nosi, pa ne možeš da razlikuješ ko je iz Gare, a ko pak iz srpske, tek prekogranične, Riđice i Rastine ili pak hrvatskog Topolja.

-Nismo mi tako uskogrudi, smeju i žene da dođu na muško prelo, ali samo ako se u muškarca maskiraju - pružaju nam dodatna objašnjenja ovog nesvakidašnjeg običaja Bunjevaca iz Gare, meštani ovdašnji, braća rođena Antun i Franja Kubatov, dok pored njih cupka sin potonjeg, Milan- Ima tu još jedan kunst za pojavu ženskog čeljadeta, al’ nije pristojno za novine divanit’- snebivaju se, kroz urnebesni smeh, Kubatovi, kojima tek posle polasatnog navaljivanja, kao kleštima, izvlačimo priznanje da se primaju na muško prelo i nezamaskirane ženske, ali samo one koje će i striptiz da izvedu- Kadgod je bilo da i žene i divojke imaju svoje prelo, ali to više ne postoji, pa sad naše i bolje i lepše polovine il’ u kući ostaju il’ u obližnji Bačkut na žensko, ali da tako kažem mađarsko, prelo odu- svedoči ličnim primerom mlađi od Kubatova, Franja za kojim se nije mogao povesti i naslednik Milan, pošto mu supruga vodi brigu o sinu i tek 15-to mesečnoj ćerkici.

Tradicija od komunizma jača



Običaj pravljenja Bunjevačkog muškog prela, od svog nastanka pa do danas je prekidana samo u vreme rata i njemu sledujuće komunističke diktature. Početkom osadmesetih godina prošlog veka, na inicijativu ovde legendarnih Jakova Dujmova, Tunče Mujića i Antuna Zegnala, muška čeljad je ponovo dobila isključivo „svoje“ prelo, a od to doba su redovni gosti i iz srpske bratske Riđice, Rastine i Gakova.

Dok se u velikim kotlovima kuva uobičajeni, da li je potrebno uopšte naglasiti, vanvremenski ukusan blagdanski ovčiji gulaš, muzika pod budnom paskom svog vremešnog učitelja i „pomoćnog“ harmonikaša bać-Stipana Krekića, daje sve od sebe ne bi li podigla radnu temperaturu i inače, dobrim vinom i rakijom, zagrejanog auditorijuma, a u razgovoru sa njima otkrivamo još jedan kuriozitet Bunjevaca u Gari. Ne samo da braća blizanci (primaš i kontraprim) Edmond i Erhard Bende besprekorno barataju jezikom predaka, već im u muziciranju pomažu i pravi Novosađanin, Radovan Marić kao prva harmonika ali i bubnjar Branko Stević, kojeg je život čak iz Aleksinca doveo na mađarsko-srpsku granicu. Da su se dobro uklopili vidi se i po tome što su, poput svojih domaćina, i oni više nego diskretni kada se pokušaju dokučiti pravi razlozi njihovog bivstvovanja u Gari, sve šeretski se klibereći. Pa ti vidi...

M. Miljenović