УТВРЂЕЊЕ КУПИНИК – ПОСЛЕДЊА ПРЕСТОНИЦА СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ДЕСПОТОВИНЕ Доба када су змајеви владали Србијом
Омађијани причама о најстаријим кућама у Срему током наше посете општини Пећинци, нисмо крили одушевљење када смо се из дворишта етно куће Путник у Купинову упутили ка последњој престоници средњовековне српске деспотовине, познатије као утврђење Купиник.
С обзиром на то да су у пролећном добу ливаде и део шуме које треба прећи да би се дошло до утврђења под водом, имали смо срећу па смо наше путовање резервисали баш у летњим данима, те је требало „само” прескочити неколико препрека кроз шуму ка утврђењу, које крије традицију и историју српских змајева, како су се ономад деспоти сматрали. Нисмо дуго ходали, када се испред нас почела назирати камена грађевина, која иначе представља археолошко налазиште, а како је за „Дневник” појаснио археолог из Културног центра у Пећинцима, Петар Одобашић, ово је четврта година како настављају са истраживањима.
– Општина Пећинци је и ове године аплицирала на конкурс код Покрајинског секретаријата за културу, да добије средства како би се наставило са истраживањима на локалитету Купиник и она су нам одобрена у износу од четири милиона динара. За пројекат „Купиник – последња престоница српских деспота”, осим Покрајине, део новца издваја и локална самоуправа, а део носиоци пројекта, односно Завод за заштиту споменика културе Сремске Митровице. Ове године ћемо заокружити причу истражујући можда најсачуванији део бедема, као и северну шестоугаону кулу. То подразумева простор око горње стране бедема и његов шанац, односно откриваће се део од улазне капије до шестоугаоне куле, као и сама кула, што даје доста простора за конзервацију. Након ње, жеља нам је да обновимо и реконструишемо постојеће стање и вратимо престоници змајева стару славу аутентичним изгледом – поручио је Одобашић.
Археолошка истраживања увек се планирају на рану јесен, односно у септембру, каже Петар, када се вегетација мало примири и када нема осцилације нивоа воде у Обедској бари. И ово можда није најлепши туристички локалитет на који ћете наићи, али је свакако непроцењив осећај када знате да стојите на месту некадашње колевке српске деспотовине, а која је последњих десетак година тек поново добила пажњу и интересовање како стручне, тако и шире јавности.
– Тврђава Купиник није можда велика у димензијама, свега 60 пута 60 метара, али има изузетну причу. Наиме, Купиник је утврђење које је обележило један период, не само наше националне историје, већ и националне историје Угарске државе, с обзиром на то да су је изградили Мађари с краја 13. или почетком 14. века. То знамо јер се први пут помиње у последњим деценијама 14. века у писаним повељама. У посед српских деспота долази већ почетком 15. века, а његов први домаћин био је деспот Стефан Лазаревић, а касније су ту боравили деспот Ђурађ Бранковић и његови наследници. Генерално су животне приче свих наших деспота, на неки начин биле везане за овај простор. Издвојио бих у народу познатог као Змај Огњена Вука, односно деспота Вука Гргуревића, који је Купиник уздигао на ранг престонице српске деспотовине, и тај епитет ће он носити све до његовог разарања, 1521. године – истакао је наш саговорник, додавши да је Змај Огњен Вук ту највише боравио, али и водио све своје велике ратничке походе. У Купинику је и преминуо.
Те кобне године, разорили су га Турци, на походу султана Сулејмана на Београд, али археолог каже да Купиник није одмах уништен, већ је прво био заузет. Након повлачења Турака на њихове почетне позиције, тврђава је доживела дивљачко уништење. Од тада, време је чинило своје, те се до утврђења практично није могло ни доћи. Зарасло у коров, у загрљају природе, последњих 500 година је „самовало” у мочвари из које је и поникло, препуштено забораву.
– Када истражимо све оно што је планирано за ову годину, биће заокружена једна мала целина. Предстоји нам да добро дефинишемо и истражимо простор подграђа, односно доњег града где се одвијао обичан живот, у ком је било насељено цивилно становништво, када ће се налази вероватно везивати за обичан свакодневни живот. Оно што се сматра луксузним материјалом открићемо када пређемо на горњи град, односно на резиденцијални део, где имамо назнаке да постоји већи објекат, али ће то све бити јасније када се крене са истраживањима, највероватније од 2. септембра. Горњи град има четири угаоне куле, а све су различитог облика. Пронашли смо иначе у доњим зонама сонди оно што се сматра лицем бедема, а то није било видљиво свих ових година, јер је било прекривено са много шута, растиња, наслага земље и другим детаљима из природе. Они су сакрили и сачували доње зоне бедема, тако да ми сада тек „хватамо” праве габарите зидова, откривањем тих лепо формираних фасада – објашњава нам Одобашић.
Промоција локалитета уз „Дане змаја”
Осим археолошког налазишта, Купиник је и место које спаја уметност, науку и екологију, с обзиром на то да се у оквиру локалитета организују изложбе, предавања, трибине, све оно што враћа у ширу и стручну јавност појам Купиника и, па самим тим и деспотовине и значаја тог периода. Наш саговорник каже да тако већ шесту годину организују подно бедема манифестацију „Купиник дани змајева,” која је у плану ове године 7. септембра, а посвећена је промоцији утврђења, али и змајевима, јер су они били сви наши деспоти. А археолог Петар каже да су од деспота Стефана Лазаревића па на даље, сви носили ласкаву титулу змаја, јер су сви били припадници тог витешког реда.
Са археолошким истраживањима у протеклих пар година, Петар каже да су открили нове архитектонске детаље испред улазне куле капије, који тотално мења слику о њој. Пронађени су и бројни покретни археолошки материјали у том обрушеном делу .
– То су остаци луксузних посуда, како стаклених тако и керамичких, као и остатке металног наоружања. Сасвим сигурно је део цигле однет, по причама, да се обнови Београдска тврђава која је разорена кад и Купиник, али су сигурно и тадашњи мештани односили материјал, јер је ово био мајдан грађевинског материјала који је могао да се искористи – говори нам Петар Одобашић.
Купиник својим значајем заслужује посебно место у нашој националној историји и то не само због интересантне архиектонске грађе, већ и због личности које су обележиле постојање и живот тог замка.
Ивана Бакмаз