Успон и пад Зрењанинске фабрике која је производила историју уметности
Један од догађаја организованих у зрењанинским установама културе, који је у години на измаку изазвао велику пажњу домаће јавности, јесте изложба под називом „Фабрике намештаја у Зрењанину: Између индустрије и примењене уметности“, уприличена средином новембра у Малом салону Народног музеја Зрењанин.
Аутор Дејан Воргић, иначе историчар уметности и кустос Збирке примењене уметности Народног музеја Зрењанин, изложбу је приредио у години у којој се навршило 160 година од оснивања фабрике намештаја Антона Бенцеа и 75 година од национализације предузећа и пререгистрације у виду Индустрије намештаја „Жарко Зрењанин“.
Ова фабрика је у току свог постојања, дугог 142 године, оставила неизбрисив траг у бројним сферама живота, не само овог града, већ и много шире. Она припада најужем кругу индустријских предузећа чији је допринос развоју примењене уметности на овим просторима био од немерљивог значаја. У музеју наводе да је, имајући у виду актуелни јубилеј и prеthodnе иницијативе, обавеза ове установе била да представи историјат рада фабрике, као и предмете који сведоче о њеној бурној прошлости и уметничкој сензибилности која је увек пратила стилске епохе и савременост у обликовању намештаја. Изложбену поставку чинили су примерци намештаја произведени у временском распону од последњих деценија 19. па све до краја 20. века, у стилским карактеристикама од историцизма, преко сецесије, арт декоа, функционализма, па све до постмодерне. Пратећи материјал чинили су нацрти за намештај, књиге и табле мустри, фотографије, рачуни, захвалница и друго.
- Индустрија намештаја у Зрењанину прешла је дуг пут од мале тапетарске радионице Антона Бенцеа до аутоматизоване производње са више од 800 запослених радника. Њен успон није био праволинијски па је стога често морала да се мења и прилагођава потребама тржишта и друштвено-историјским околностима. Тако је било све до последњих деценија 20. века, када није успела да прескочи још једну степеницу и избегне судбину једне државе у нестајању – наводи аутор изложбе и пратећег каталога Дејан Воргић, уз напомену да о некадашњем значају ове индустрије данас сведоче патенти, награде, избледеле фотографије али, пре свега, првокласан намештај који је и даље у употреби у бројним домовима и јавним институцијама.
У поменутом каталогу, кроз неколико поглавља, представљан је успон и пад чувене зрењанинске Индустрије намештаја „Жарко Зрењанин“, која је настала након Другог светског рата спајањем три национализована предузећа: фабрике намештаја „Антон Бенце и син“, фабрике Павла А. Мелегија и парне пилане „Трговачког Д.Д“.
- Седиште новоосноване фабрике било је у Гимназијској улици број 8. Предузеће је у потпуности наследило капацитете предратних фабрика, с тим што су радна снага и машине Мелегијеве фабрике убрзо пресељени на локацију фабрике Бенце. Један део предратног руководећег кадра остао је на својим позицијама, као и чланови породице Бенце, али су у први мах њихове функције биле деградиране. Њихово искуство, познавање процеса производње и језика било је изузетно драгоцено за даљи континуитет у развоју фабрике – пише Воргић у каталогу који је пратио ову несвакидашњу изложбу.
Након обнове погона и регистровања компаније 1947. године под новим именом, као и устројавања фабрике на новим социјалистичким принципима, уследио је раст производње која је убрзо премашила ону предратну. Године 1961. избио је пожар у једном од погона који је видно пореметио, али не и сасвим прекинуо производњу намештаја. Уследио је опоравак фабрике, а у годинама које су долазиле Индустрија намештаја „Жарко Зрењанин“ пласирала је производе широм бивше СФРЈ. Отварају се и велика источноевропска тржишта, као што је Совјетски Савез, где одлази добар део производње, а у нешто мањем обиму извозило се и у Америку, Аустрију, Чехословачку, Пољску, Мађарску...
- Нова фаза модернизације уследила је већ 1973. године, када је обнављана опрема и успостављана нова, готово аутоматска линија, што је у то време била реткост на подручју Југославије. Нове машине и опрема набављене су из Италије и Западне Немачке. Ова фаза је завршена 1975. изградњом погона од 6.000 квадратних метара, а наредне године фабрика је у функцији имала две линије за склапање намештаја – пише Дејан Воргић у каталогу.
У фабричком погону за лакирање је 1981. избио пожар, услед неисправности расхладног система. Штета је процењена на четири милиона динара, а овај догађај био је својеврсна најава надолазеће кризе. Индустрија намештаја у Зрењанину средином осамдесетих година 20. века пролази кроз велику кризу, која се одражава на рентабилност производње. У то време фабрика је имала 795 радника.
- Од новембра 1987. па све до априла 1988. године трајао је стечај. Покушај реструктуирања фабрике није дао веће резултате, а фабрику напушта већи број квалификованих, а незадовољних радника. Потом је уследила велика економска криза, распад СФРЈ и губитак страног и доброг дела домаћег тржишта. Иако је квалитет производа и даље био на релативно високом нивоу, фабрика је полако губила корак са европским трендовима – истиче Воргић.
Током деведесетих година број радника и производња били су у константном паду, а уследио је добро познати сценарио који нису избегли ни многи други зрењанински гиганти, а који су нестали са привредне сцене.
Током кризе која је погодила Индустрију намештаја „Жарко Зрењанин“ неколико стотина преосталих радника полагало је наде у демократске промене и приватизацију. После 2000. године престала је исплата плата радницима, а фабрика је отишла у стечај. Крајем 2001. године, од преосталих 250 радника, њих 180 тужило је фабрику због неисплаћених доходака.
Јуна 2003. године, на јавној лицитацији, фабрику за производњу и промет намештаја „Жарко Зрењанин“ купује „Колпа холдинг“ из Словеније. На овај начин престала је 142 године дуга традиција уметничког обликовања намештаја у фабрици, што је својеврсни рекорд бранше на овим просторима.
Жељко Балабан