Успомене најлепшег војвођанског гласа
СОМБОР: Хвале вредну акцију приређивања трибина „Сусрет у лепој речи“, коју је уз несебичну помоћ Геронтолошког центра у марту прошле године започео Клуб пензионера „Селенча“, овдашњи ентузијасти, предвођени књижевником и новинаром Давидом Кецманом Даком као уредником и водитељем догађања.
Наставили су успоменама Цецилије Томић, новинарке и спикерке у програму некадашњег Радио Сомбора. Њеним гласом је те далеке 1972. године најављен почетак рада некад у војвођанском, али и у тадашњем југословенском медијском простору веома цењене, а данас непостојеће радио станице, која је била део сомборског Информативног центра.
Осим у Радио Сомбору, пет и по година је радила као спикер Радио Новог Сада, а са пуним радним стажом у пензију је отишла 2007. године. Лепота њеног спикерског гласа и умеће казивања лепе речи, посебно оне књижевне, нису заборављени, те се повремено и огласи, најчешће на књижевним манифестацијама којима је била и остала највише привржена.
Као гост трибине у сомборском Дому пензионера, овдашњој и војвођанској јавности позната спикерка, са звањем и дипломираног новинара, Цецилија Томић (девојачко презиме Поздер) говорила је своје успомене на године проведене у радијском новинарству, о људима са којима је дуго радила и такође нису заборављени, као што је први мушки спикер, рано преминули Момчило Тодоровић, о пажњи која је радијском новинарству била придавана, а очитовала се у озбиљности при избору људи по чијем ће се гласу препознавати таласна дужина једног радија. Слово сећања на емисије из области културе („Отворена књига“), образовања (емисија „Двориште“), привреде, спорта, јутарњег и вечерњег, односно ноћног програма („Вечерњи звон“ и „Плетисанке“), као и програма за децу и младе на којима је дуго била ангажована најчешће као сарадница, али и као самостална ауторка и уредница (емисија за децу сваке суботе). Реч о свему помало, кад с радошћу, кад са тихом сетом и благом носталгијом.
Између „прелиставања“ успомена, Цецилија Томић је казивала стихове, по властитим речима њој најдражих, песникиња Десанке Максимовић и Весне Парун. Две су песме старијим лицима која живе у Геронтолошком центру, односно у његовом објекту Дома пензионера на Првомајском булевару, а због којих се превасходно програм оваквог садржаја и приређује, измамиле и сузу - Десанкина „Немам више времена“ и Парункина, иначе најпознатија и најпревођенија песма о љубави, „Ти која имаш руке невиније од мојих“.
М. Мћ
