Удружење љубитеља ручних радова у Србобрану чува традицију

У разговору за „Дневник”, председница Удружења љубитеља ручних радова Ержебет Фиштеш истакла је чињеницу да раде различите технике, а понајвише вез и хеклање. Што се тиче веза, усредсређени су на бели вез, који је карактеристичан за овај део Војводине, као и шарени и пуни вез, затим брзи и дунавски вез, а све се ради по обичајима из мађарских крајева, не би ли очували традиционалне мањинске технике.

- Плетемо, али у мањој мери, затим радимо и квилинг, декупаж, а правимо и вештачко цвеће од чарапа и свилених трака - рекла је Фиштеш. -  Такође смо добри у гравирању на стаклу и дрвету, а радимо и пирографију. Пре пар година смо се определили и за ткање, па смо тако набавили два наша разбоја, стони и велики, који још нажалост није у функцији, јер се окупљамо у мањем простору у кући наше чланице Маргите Киш, која је иначе члан од 1998. године, од самог оснивања

нашег удружења. Друга два разбоја којима располажемо су од

Савеза љубитеља ручних радова Војводине, које су нам дали како бисмо могли да радимо. Ту стварамо крпаре, седалице, столњаке и слично. Користимо полутраке од мајица и вуну. Осим тога, креирамо разне чипке, поентлесе, хекламо мале иг­рачке за децу, док

разне декоративне предмете плетемо од папира. Код нас нема отпадака, све је искористиво.

Како каже, њен син је као један од чланова удружења почео да плете корпе од прућа. Почео је да учи преко интернета, а креће и на курс, како би могао све да их подучи тој техници. Чланови су иначе Савеза љубитеља ручних радова Војводине, који су, између осталог, организатори велике изложбе, и то једном годишње. То им је простор на ком могу да прикажу сав свој рад и труд.

- Увек се организује у другом граду, а ове године ће бити у Кикинди - прича наша саговорница. - До сада смо биле у Новом Саду, Чоки, ма у целој Војводини. Биле смо на свакој изложби до сада са максималним бројем учесника и увек смо са највећим пехаром долазиле кући. Нажалост, када упоредим ситуацију некад и сада, те 1998. године када смо се регистровали као удружење, бројали смо око стотину чланова, а сада имамо активних тридесетак, уз симпатизере који нам ускачу у помоћ по потреби. Временом је број чланова драстично опао, јер су неки умрли, а неки се раселили, док омладину јако слабо интересују стари занати. 

На питање која је техника најтежа за савладавање, наша домаћица Маргита Киш казала је да је свака тешка на свој начин, док је по њој декупаж најлакши. Ткање је тешко, нарочито са танком вуном, док за квилинг треба пуно, пуно стрпљења. Недељно се чланице окупе пар пута на послеподневним радионицама, док је петак дан када у Парохији раде вез и хеклање.

По речима Ержебет Фиштеш, поносни су на то што могу да организују једнодневне радионице и таборовања од три до пет дана, када раде по принципу „учим - учим те” и једни другима предају оно што знају, те тако стичу нова сазнања.

- Поред велике изложбе имамо и наше мале изложбе у Парохији, Народној библиотеци или у Дому културе - казала је Фиштеш. - Учествујемо на разним манифестацијама у селу. Захваљујући Општини Србобран успевамо да реализујемо све наше активности, јер конкуришемо на разне пројекте, а они нам одобре средства. Добили смо и помоћ од Покрајинског секретаријата за образовање, прописе, управу и националне мањине –националне заједнице и хвала им што нам помажу у очувању традиције.

Све што раде каже поклањају и раде за своју душу, ништа не продају. Поносни су и на то што им на обуке долази неколико чланова Удружења за помоћ МНРО Општине Србобран „Бисер”, за које су иначе праве поклоне за велике празнике.

        И. Бакмаз