Udruženje ljubitelja ručnih radova u Srbobranu čuva tradiciju

U razgovoru za „Dnevnik”, predsednica Udruženja ljubitelja ručnih radova Eržebet Fišteš istakla je činjenicu da rade različite tehnike, a ponajviše vez i heklanje. Što se tiče veza, usredsređeni su na beli vez, koji je karakterističan za ovaj deo Vojvodine, kao i šareni i puni vez, zatim brzi i dunavski vez, a sve se radi po običajima iz mađarskih krajeva, ne bi li očuvali tradicionalne manjinske tehnike.

- Pletemo, ali u manjoj meri, zatim radimo i kviling, dekupaž, a pravimo i veštačko cveće od čarapa i svilenih traka - rekla je Fišteš. -  Takođe smo dobri u graviranju na staklu i drvetu, a radimo i pirografiju. Pre par godina smo se opredelili i za tkanje, pa smo tako nabavili dva naša razboja, stoni i veliki, koji još nažalost nije u funkciji, jer se okupljamo u manjem prostoru u kući naše članice Margite Kiš, koja je inače član od 1998. godine, od samog osnivanja

našeg udruženja. Druga dva razboja kojima raspolažemo su od

Saveza ljubitelja ručnih radova Vojvodine, koje su nam dali kako bismo mogli da radimo. Tu stvaramo krpare, sedalice, stolnjake i slično. Koristimo polutrake od majica i vunu. Osim toga, kreiramo razne čipke, poentlese, heklamo male ig­račke za decu, dok

razne dekorativne predmete pletemo od papira. Kod nas nema otpadaka, sve je iskoristivo.

Kako kaže, njen sin je kao jedan od članova udruženja počeo da plete korpe od pruća. Počeo je da uči preko interneta, a kreće i na kurs, kako bi mogao sve da ih poduči toj tehnici. Članovi su inače Saveza ljubitelja ručnih radova Vojvodine, koji su, između ostalog, organizatori velike izložbe, i to jednom godišnje. To im je prostor na kom mogu da prikažu sav svoj rad i trud.

- Uvek se organizuje u drugom gradu, a ove godine će biti u Kikindi - priča naša sagovornica. - Do sada smo bile u Novom Sadu, Čoki, ma u celoj Vojvodini. Bile smo na svakoj izložbi do sada sa maksimalnim brojem učesnika i uvek smo sa najvećim peharom dolazile kući. Nažalost, kada uporedim situaciju nekad i sada, te 1998. godine kada smo se registrovali kao udruženje, brojali smo oko stotinu članova, a sada imamo aktivnih tridesetak, uz simpatizere koji nam uskaču u pomoć po potrebi. Vremenom je broj članova drastično opao, jer su neki umrli, a neki se raselili, dok omladinu jako slabo interesuju stari zanati. 

Na pitanje koja je tehnika najteža za savladavanje, naša domaćica Margita Kiš kazala je da je svaka teška na svoj način, dok je po njoj dekupaž najlakši. Tkanje je teško, naročito sa tankom vunom, dok za kviling treba puno, puno strpljenja. Nedeljno se članice okupe par puta na poslepodnevnim radionicama, dok je petak dan kada u Parohiji rade vez i heklanje.

Po rečima Eržebet Fišteš, ponosni su na to što mogu da organizuju jednodnevne radionice i taborovanja od tri do pet dana, kada rade po principu „učim - učim te” i jedni drugima predaju ono što znaju, te tako stiču nova saznanja.

- Pored velike izložbe imamo i naše male izložbe u Parohiji, Narodnoj biblioteci ili u Domu kulture - kazala je Fišteš. - Učestvujemo na raznim manifestacijama u selu. Zahvaljujući Opštini Srbobran uspevamo da realizujemo sve naše aktivnosti, jer konkurišemo na razne projekte, a oni nam odobre sredstva. Dobili smo i pomoć od Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine –nacionalne zajednice i hvala im što nam pomažu u očuvanju tradicije.

Sve što rade kaže poklanjaju i rade za svoju dušu, ništa ne prodaju. Ponosni su i na to što im na obuke dolazi nekoliko članova Udruženja za pomoć MNRO Opštine Srbobran „Biser”, za koje su inače prave poklone za velike praznike.

        I. Bakmaz