У Гргуревцима је Вук Караџић  од слепе старице чуо "Смрт мајке Југовића"

Са преостале три стране постамента налази се на стотину имена Гргуревчана погинулих у НОБ-у али и оних који су стрељани у масакру 6. јуна 1942. о којем је пре две недеље за "Дневник" говорио Бранко Лођиновић (96), последњи преживели сведок тих драматичних дешавања. Споменик подигнут 1952. на 10. годишњицу масакра у Гргуревцима за разлику од многих сличних у Срему - веома је добро одржаван. Очигледно да је траума погибије 300 мештана села у једном дану оставила дубоки траг у колективном сећању Гргуревчана.

Улазимо у селу у касно поподне, мало је људи на улицама, има лепо одржаваних кућа али и оних које су очигледно напуштене па и допола срушених. На једној фасади наилазимо на таблу на којој пише "Славно су пали на Солунском фронту за ослобођење Србије у Првом светском рату". Следе имена 19 Гргуревчана а код последњег од њих, Вељка Зарића пише да је стрељан у Сарајеву 1914. јер је "одбио да се бори против Србије у Аустроугарској војсци".

У центру лепо уређеном парку у центру села, испред Месне заједнице - две бисте посвећене народним херојима из овог места - Марку Перичину Камењару (1912-1982) и Карлу Бернасу (1894-1941).

Иначе, Марко Перичин Камењар је родом из Гргуреваца, током Другог светског рата био је командант Фрушкогорског партизанског одреда, командант 16. војвођанске дивизије која је учествовала у ослобађању Сремске Митровице и многих сремских места, као и командант јединица ЈНА у време Тршћанске кризе…

У селу постоји Етно-кућа "Мајка Ангелина" али судећи према активностима на Фејсбук страници протекле три године није била отворена за посетиоце.

Гргуревци постоје као насељено место још у римско доба. Остаци из овог раздобља то јасно потврђују. У Средњем веку у Гргуревцима је подигнут самостан посвећен Светом Гргуру (по којем је село и добило име) а који су саградили бенедиктинци из попаљених и опљачканих самостана Ломбардије, после провале немачког цара Фридриха Барбаросе 1158. у северну Италију. Остатак манастира је данас једна подземна просторија која је откривена у селу.

Исти тај немачки цар Фридрих Барбароса, је са крсташима из трећег крсташког похода, заноћио и прославио празник св. Јована Крститеља, 1189. на подручју Опатије св. Гргура које се налазило на локалитету које данас носи име Ђурђевац.

После Косовске битке и нарочито пропасти српске средњовековне државе у Срем, па и у Гргуревце досељавају се Срби. Након пада Београда под Турке 1521. и нарочито пропасти Мађарске државе у бици на Мохачу 1526. у овом крају је знатан део становништва уништен од стране турске војске. Преостало мађарско становништво се повлачи далеко на север. Нови таласи насељавања Срба се дешавају тих година из правца Херцеговине преко Подриња и од Колубаре ка Срему.

Срем постаје средином 16. века sanyak, а Гргуревци седиште нахије тј. општине. По Евлији Челебији су око две трећине становника до 1688. били турски и босански муслимани, а трећина Срби хришћани. Након 1688. муслимани се повлаче у Босну, а Срби се стављају на страну Аустрије и других војски које су протерале Турке из Панонске низије. Гргуревци као и већи део места на Фрушкој гори и ближој околини су дати у наследно власништво италијанског племићкој породици Одескалки.

1815. је у Гргуревцима боравио Вук Караџић и од непознате слепе жене чуо неколико народних песама међу којима су најпознатије “Косовка девојка” и “Смрт мајке Југовића”.

Вук је после у неколико наврата из Беча писао Лукијану Мушицком у манастир Шишатовац молећи га да му запише поменуте песме. Почетком 1817. Мушицки је Вуку испунио жељу и послао му не три, већ чак шест песама. Захваљујући Вуковим белешкама познато нам је да су у питању песме: "Пропаст царства Српскога", "Косовка девојка", "Обретеније главе кнеза Лазара" и "Марко Краљевић укида свадбарину". Каснији истраживачи су у песме слепице из Гргуревца убројали и песме "Марко Краљевић" и "Орао и Мусић Стеван". Свих шест песама Вук је уврстио међу песме „старијих времена“, четири спадају у Косовски, две у циклус Краљевића Марка. Међутим, позорница догађаја у свих шест песама је Косово, а помињани топоними су нагнали истраживаче да закључе да је певачица била родом одатле, а да је у каснијем животу стигла у Срем.

Школа у Гргуревцима је основана већ 1808. Од 1870. у Гргуревце се досељавају Немци и то из Бачке и околине Осијека. У месту је 1885. било пописано 1.455 житеља, у склопу Ердевичког изборног среза. Почетком 20. века у Гргуревцима живи око 2.150 становника, од тога око 1.600 Срба и 550 Немаца. Већина становништва се бавила земљорадњом, воћарством, виноградарством и сточарством. Грб Гргуреваца био је општи српски грб са 4 оцила за разлику од осталих општина која су имала разне друге мотиве, а најчешће рало или лемеш.

У Првом светском рату су Гргуревчани били део војске Аустроугарске, али је немали број њих дезертирао или се крио по шумама. На почетку Другог светског рата је све било углавном мирно, а гргуревачки Немци су спречили хрватске усташе из Митровице да покрсте Србе у католицизам. Међутим већ годину дана касније због близине шуме на Фрушкој гори и достављања хране устаницима је дошло до сукоба на свим странама. Након покушаја немачке војске да нападне једну устаничку чету изнад села и њихових губитака од више војника и официра, 6. јуна 1942. немачка војска је уз помоћ гргуревачких Немаца стрељала око 260 Срба - углавном мушкараца и неколико жена. То је била највећа катастрофа у више векова историје Гргуреваца. Поред њих у борбама широм бивше Југославије погинуло је још око 140 гргуревачких Срба. Пред крај рата Немци су се иселили а њихова црква је после рата срушена и на том месту сада се налази фудбалско игралиште ФК Гргуревци.

У Гргуревце су се 1945. доселили Срби из Босанске Крајине, углавном из околине Бањалуке (планина Чемерница), Добоја (крај Крњин), Дервенте (Осињски крај) и планине Требаве.

Данас у селу има мање од 1.000 становника (према попису из 2011. било је 1.129 житеља…

Настављамо даље и стижемо до Цркве Светог архангела Гаврила која је изграђена 1754. на месту где је постојала старија црква. На западној страни накнадно је дозидан високи барокни звоник а 1824. црква је покривена црепом. 1803, црквена општина склопила је договор са дрворезбаром Марком Вујатовићем, мајстором из Сремских Карловаца који је израдио неколико иконостаса за познате богомоље као што су фрушкогорски Манастир Раваница у Врднику, црквама у Сурчину, Шимановцима, Буковцу, Храму Светог Димитрија у Сремској Митровици итд. Према уговору посао је морао бити свршен од 15.03.1803 до 15.05.1805. Црква се обавезала да исплати мајстору трошкове у износу од 3.000 сребрних форинти у готовом новцу и у намирницама по 2.000 кг. пшенице, 800 кг. кукуруза, двогодишњу бербу грожђа и 4 бравца. Мајсторима је такође обезбеђен стан и храна у периоду радова на изградњи иконостаса. Сликовне радове израдио је уз контролу свог учитеља Арсенија Теодоровића, Димитрије Димшић иконописац из Новог Сада, а позлату је израдио Теодор Витковић. На икони Тајна вечера забележена је 1868. када је иконостас обновљен. У другом светском рату црква је доста пострадала, била је паљена где је пострадао иконостас, бомбардована али није пала.

Тајну Гругуревачке пећине чувају решетке

Гргуревачка пећина је откривена 1961. а пронашао ју је Ђорђе Мирковић из Гргуреваца. У почетку су је мештани звали Ђорђова или Шођетова пећина, по његовом надимку. То је једино спелеолошко налазиште на Фрушкој гори и у Панонској низији и представља својеврсни геолошки феномен. Не може се поредити са неким већим пећинама јер је њена дубина само 13,5 метара и по свом облику подсећа на јаму, али због геолошке структуре, односно корала којима је обрасла, сврстана је у пећине. На овом локалитету су пронађени фосилини остаци ситних глодара и слепих мишева. И данас склониште у пећини траже глодари, зглавкари, инсекти, мекушци... Унутрашњост пећине се може видети само кроз решетке јер је улаз у пећину забрањен. Одмах до пећине се налази место за предах и леп видиковац.

Ту код цркве срели смо момка на бициклу, рече да се зове Никола Адамовић и повео нас је дан нам покаже село. Подсетио ме је на сеоске момке из "старих времена" као да је из неког кадра серије "Салаш у Малом риту" или "Зимовање у Јакобсфелду". Одвео нас је прво до сеоског гробља. На предњем делу где се сахрањују православци има много споменика погинулима у току Другог светског рата а пажњу ми привлачи велика, али на жалост руинирана породична капела. Не види се коме је посвећена и једино што је сачувано су икона Св. Јована Крститеља на предњем зиду и плаво небо на таваници. Иза православног налази се католичко гробље на којем су сахрањивани овдашњи Немци али оно је потпуно зарасло у шипражје.

У шуми, недалеко од Гргуреваца налази се и Извор Светог Ђурђа са чесмом подигнут је крајем 19. века, а обновљен и реконструисан 2012.  Пошто се налази у малој удолини покрај пута, тешко је уочљив и због тога не тако често посећиван. Ако идете Партизанским путем из правца Гргуреваца, преко пута табле са натписом Папратски До налази се путић који води у шуму и даље према извору. На табли пише да је чесму 1891. у славу Светог Ђурђа подигао Стефан Бошковић а да је непознати донатор 1939. извршио реконструкцију извора. Ту је и мермерна табла на којој је насликана вага...

Роберт Чобан