Срби и Немци из Парабућа једни друге чували у ратном вихору

На запуштеном немачком гробљу на улазу у село налази се такође запуштена капела Јозефа Драха, богатог мештанина села. Капела је потпуно окружена вегетацијом као некакав бачки Ангор Ват и не можете је видети са пута ако се добро не помучите и пробијете кроз трње и шипражје.

Возећи бицикл кроз село примећујем да су на фасадама већине кућа остала имена њихових некадашњих власника, Немаца који су их и сазидали, што није случај у осталим колонистичким местима у Војводини. Георг Марџ, Себастиан Boy, Беренз Адам, Кониг Јохан, Јацоб Хаидт, Драћ Јозеф само су нека од имена на фасадама која подсећају на старе власнике. „Мислим да је разлог томе што су овде досељени људи из околине Топлице и Лесковца који према Немцима нису имали посебне негативне емоције попут оних из Босне или Лике, па и није било разлога да ‘брусе’ имена првих власника!”, каже ми мештанин испред продавнице преко пута православне цркве.

Српска православна црква у Раткову подигнута је 1775. Посвећена Светом ратнику Георгију (Ђурђиц). Висока олтарска преграда представља једно од последњих сликарских остварења Јакова Орфелина. Иконостас са 38 икона завршен је 1792. у маниру „уздржаног барока”. Када сам посетио цркву у току је била вечерња служба којој је присуствовала једна верница.

Железничка станица у Раткову је за нијансу у бољем стању од осталих на прузи Нови Сад - Сомбор. Како сам касније прочитао инфраструктура железнице Србије расписала је тендер за израду техничке документације и надзор над радовима реконструкције и санације 55 железничких станица у 33 локалне самоуправе. Међу њима је и Железничка станица Ратково као и станице Футог и Бачки Петровац (Гложан).

Преко пута Железничке станице у Раткову налазе се објекти некадашње циглане која је у вихорима транзиције банкротирала као и већина осталих у Војводини.

Ако је и остало неке користи од ње то је „Багер бара”, настала на месту где је некада копана земља за циглану. Данас је то веома уређено језеро, омиљено место за пецароше из Раткова и околине.

У близини је и Православно гробље на којем сам запазио необично велики број споменика посвећен људима млађим од 30 година. Саобраћајним несрећама и опаким болестима придружила се и пандемија коронавируса па на пуно гробова пише 2020. и 2021.

Ратково се први пут помиње у турском опису места 1543. За време отоманске владавине становници насеља су били Срби. Након отоманске владавине број Срба се знатно смањио, тако да су 1715. свега четири српске породице живеле у Раткову.

Насеље у садашњем облику основали су  1700. Срби. Број српских породица је порастао до 1748. и тада је износио 113 породица. Прва школа у Раткову основана је 1745. Српска православна црква у Раткову подигнута је 1775. и посвећена је Светом ратнику Георгију.

Крајем 17. века село је припало Хабзбуршкој монархији и започета је колонизација насеља Немцима која се одиграла у три етапе. Године 1748. планирана је прва колонизација насеља са 200 немачких породица из Баварске, Виртемберга, Палатината и Бадена, као и француске Лорене. Прва колонизација је завршена 1772. Од тада је почео заједнички живот Срба и Немаца. Други пут су колонисти долазили из Пруске у периоду од 1780. до 1786. Идуће године је уследила и последња колонизација, то су били Немци који су првобитно били насељени у Руми.

Епидемија колере погодила је насеље 1873. и у њој је умрло више од 800 становника. То значи да је скоро сваки четврти становник преминуо од ове болести. Гробље на коме су сахрањени оболели од колере и данас постоји у Раткову и подсећа на ову ужасну епидемију.

Током овог периода дошло је и до индустријског развоја насеља. Иако су становници Раткова имали мање земљишне поседе него становници других места у Бачкој, они нису били сиромашни. Углавном су се бавили пољопривредом, али су у Раткову постојале и фабрике за обраду кудеље и свиле, као и млин. Такође је доста људи производило вино или су имали своје воћњаке. Трговина је била базирана углавном на околна места: Селенчу, Пивнице, Товаришево, Параге, Дероње и Филипово.

Број становника 1880. је био 4209, а 1910. број становника је опао на 4073. Већинско становништво Раткова су чинили Немци, којих је према попису из 1910. године било 3283. Након 1918, насеље је припало Краљевини СХС. Први огранак Културбунда, организације која делује на подручју целе Краљевине Југославије, а имао за циљ да чува и развија немачки језик и културу, основан је у овом селу већ 1920.

Током Другог светског рата Бачка је припала мађарској окупационој зони. Млади људи рођени између 1912. и 1922. године су регрутовани у немачку војску у периоду од 1942. до 1944. године. Укупно је регрутовано 700 људи од којих је 175 погинуло за време рата.

Мађарска војска је желела да пошаље Србе из Раткова у логор Шарвар у Мађарској где су већ били смештени и Срби из Риђице, али су Немци из насеља спречили депортацију. Када је немачка војска почела да се повлачи из Румуније 1944. део немачког становништва је био евакуисан. Вест о евакуацији је стигла 6. октобра 1944. а први становници су кренули на пут већ 7. октобра. Евакуација се вршила у четири групе. Немци су били пресељени у Судетску област, али и у Шлеску и Мекленбург. Укупно је расељено 2.450 људи од којих 62 није преживело пут. У насељу је остало око 650 Немаца.

Совјетска војска је у Ратково стигла 20. октобра. Током децембра је на простору целе Бачке дошло до убијања између шест до осам хиљада Немаца од стране Црвене армије и партизана. Једино место у коме нису убијани Немци је било Ратково. Не заборављајући да су их Немци заштитили од депортовања у логор, Срби су довели и своје животе у опасност у покушају да одбране своје суседе.

Чувши за ову причу о међусобном чувању Срба и Немаца током рата у Парабућу било ми је јасније и зашто су на већини кућа сачувани натписи са именима њихових првих, немачких власника. Иначе, случај Парабућа као редак пример „колективне солидарности” из Другог светског рата помиње се и у Музеју Подунавских Шваба у Сомбору.

Међутим, након одлуке АВНОЈ-а све подунавске Швабе су осуђене као ратни злочинци и кажњени су протеривањем, које становници Раткова нису могли да спрече, а 28. децембра 1944. укупно 58 мушкараца и жена је депортовано у Русију, од којих је 12 умрло. Први логор за цивиле је отворен у фебруару 1945. године, а њихова целокупна имовина је конфискована. Укупно 500 људи из Раткова је било послато у цивилне логоре од чега је 273 преминуло. Поштеђено је било 130 људи који су били у мешовитим браковима као и локални свештеници. Ипак, укупан број жртава у Раткову је био велики. Живот је изгубило 522 људи.

Након Другог светког рата и расељавања Немаца уследила је нова колонизација. У Ратково су дошли колонисти из Топлице и околине Лесковца и већинско становништво у селу је постало српско. Дошло је до обнова школа и других јавних установа. Формиране су сељачке радне задруге од земље која је била додељена колонистима. Такође је дошло и до промене у називу места које је добило име по народном хероју и шпанском борцу Ратку Павловићу Ћићку. Једна од централних улица у селу и даље носи име Маршала Тита што је реткост у војвођанским селима са већински српским становништвом.

Дугачка улица која води ка Oyacima задржала је име Владимира Илича Лењина. Једно од најважнијих културних дешавања у селу свакако је гитаријада која се одржава од 1974. Налетео сам на обележје поред пута, на жалост тако често у војвођанским селима. Ово је посвећено 15-годишњем Луки Јововићу, дечаку из села који је погинуо возећи мотор. Три године раније победио је као најмлађи учесник у пливању за Часни крст у Oyacima.

Испред једне велике и лепо одржаване швапске куће угледао сам жену која кречи. Каже, деца из школе преко пута су гађала јајима фасаду. У кући у којој је некад живело 12 људи, данас не станује нико, сви су у Београду, Новом Саду... Повремено је обилазе и одржавају. Каже да повремено долазе и Немци, први власници куће и њихови потомци.

Римокатоличка црква Св. Ивана Непомука у Раткову подигнута је 1811. и под заштитом је као споменик културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја. Црква је подигнута на месту некадашње школе и старе католичке цркве која је била саграђена 1784. али је већ 1805. била срушена када је усвојен предлог да се подигне нова католичка црква. У цркви се налази богата ризница књига.

У двориште цркве пренети су неки сачувани надгробни споменици са католичког гробља а ту је и лепо очуван споменик Светом Тројству.

Роберт Чобан