Сомборци пре 273 године купили статус краљевске вароши

То је ове године прослављено тродневним манифестацијама, од којих је управо јучерашња свечана академија у овдашњем Народном позоришту под називом „Сомбор песмом опеван - град салаша, бирцуза и тамбураша“, била и основна порука „орби ет урби“ о привржености овдашњих становника слободи да сами одлучују о својој судбини. Велик број културних и спортских манифестација, које ће потрајати до првог дана викенда, скроман је начин да се данашњи Сомборци одуже својим прецима, који су успели да се изборе за значајну дозу самосталности њихове вароши.

Наиме, велика узбуна међу Сомборцима је започела пре знатно више од два и по века, када је на овим просторима владајућа Хабзбуршка царевина “за срце ујела” овдашње љуте граничаре одузимањем статуса војничке, милитарске вароши, и то због развојачења Потиске војне границе 1741. године. Сама могућност да, уколико се не преселе у Бечеј или Земун где би и даље били граничари, или, пак, да се ставе под службу светлом руском цару у некој сибирско-далекоисточној недођији, буду унижени у ранг обичних кметова до те мере је потпалило сомборске милитаре да је стање у вароши било на ивици отворене побуне, иако, врло мудро и увиђајно, нису пропуштали да свако мало дају изјаве о лојалности империјалном двору у Вијени, а богами повремено и уплате нешто од феудалних дажбина у благајну Угарске Коморе. Није баш да су били жељни даљег ратовања са Турцима зарад славе Хабсбурга, али је промена статуса вароши значила ударац и новчаницима и грађанским слободама, што су их имали као граничари а не коморски поданици. И реше се Сомборци да откупе права слободног и краљевског града, те изабраше своја три одличника , Атанасија Стојшића, Михајла Бокеровића и Мартина Парчетића, да их, како доликује, заступају на царском двору , баш као што су их предводили на бојном пољу, не би ли се ослободили феудалне зависности од централних власти у Вијени и Пешти, али и локалних спахија.

Како хронике кажу, 518 милитарских кућедомаћина, тада присутних у Сомбору, и три заклета варошка службеника приде, одлуку о депутацији светлом двору донели су 18. новембра 1845. године чело цркве Светог Георгија и својим потписима заклеше се да ће свакојаке намете истрпети само да остваре циљ. Онима који су се нећкали и нису пристајали на подухват лепо и у то време врло демократски обећали су да ће им куће спалити ако елибертацији буду препреке постављали, па кад су, невични дворској етикецији, обезбедили и помоћ дворског српског народног агента Јосифа Матолаја, кренуше у дипломатску битку. Не желећи се после све проливене крви враћати као сиротиња раја на велепоседе угарских барона и грофова, задужили су се свом својом непокретном и покретном имовином, те платили чак 150 хиљада златних рајнских форинти на колико је “милостива” царица проценила њихову слободу. У неколико наредних година депутација подмити на двору што се могло и ваљало подмитити, уплати силно злато у царску благајну, па је Марија Терезија потписала 17 фебруара 1749.године привилегијално писмо којим од војничке вароши уздиже Сомбор у ранг слободних и краљевских градова.

Кредит враћали кредитом

Светла будућност није почела одмах, јер су на боље дане Сомборци морали да чекају и дуго након 1749.године. Прво су морали вратити силне кредите у којима су се дојучерашњи милитари нашли. Тадашњи 120 хиљада форинти вредан кредит подигнут код барона Теофила де Палме враћали су захваљујући другим, 181.000 вредним кредитним аранжманом склопљеним са хрватским баном грофом Баћањијем. Све време враћања кредита, Сомборци су били у правом дужничком ропству, па је 1764 година, као друго ослобођење прослављена, јер су тек тада Баћањију вратили дугове. Кад су две године касније, 1766.године , најзад подвукли црту испало је да су сви трошкови слободе досегли фантастичну суму од чак 250.225 форинти, новчани еквивалент, тада много драгоценијих, 50.000 тона жита. Варошка каса је тек 1796. први пут забележила вишак прихода над расходима, да би последњи ануитет елибертационог зајма био исплаћен тек 1806.године.

М. Миљеновић