Somborci pre 273 godine kupili status kraljevske varoši

To je ove godine proslavljeno trodnevnim manifestacijama, od kojih je upravo jučerašnja svečana akademija u ovdašnjem Narodnom pozorištu pod nazivom „Sombor pesmom opevan - grad salaša, bircuza i tamburaša“, bila i osnovna poruka „orbi et urbi“ o privrženosti ovdašnjih stanovnika slobodi da sami odlučuju o svojoj sudbini. Velik broj kulturnih i sportskih manifestacija, koje će potrajati do prvog dana vikenda, skroman je način da se današnji Somborci oduže svojim precima, koji su uspeli da se izbore za značajnu dozu samostalnosti njihove varoši.

Naime, velika uzbuna među Somborcima je započela pre znatno više od dva i po veka, kada je na ovim prostorima vladajuća Habzburška carevina “za srce ujela” ovdašnje ljute graničare oduzimanjem statusa vojničke, militarske varoši, i to zbog razvojačenja Potiske vojne granice 1741. godine. Sama mogućnost da, ukoliko se ne presele u Bečej ili Zemun gde bi i dalje bili graničari, ili, pak, da se stave pod službu svetlom ruskom caru u nekoj sibirsko-dalekoistočnoj nedođiji, budu uniženi u rang običnih kmetova do te mere je potpalilo somborske militare da je stanje u varoši bilo na ivici otvorene pobune, iako, vrlo mudro i uviđajno, nisu propuštali da svako malo daju izjave o lojalnosti imperijalnom dvoru u Vijeni, a bogami povremeno i uplate nešto od feudalnih dažbina u blagajnu Ugarske Komore. Nije baš da su bili željni daljeg ratovanja sa Turcima zarad slave Habsburga, ali je promena statusa varoši značila udarac i novčanicima i građanskim slobodama, što su ih imali kao graničari a ne komorski podanici. I reše se Somborci da otkupe prava slobodnog i kraljevskog grada, te izabraše svoja tri odličnika , Atanasija Stojšića, Mihajla Bokerovića i Martina Parčetića, da ih, kako dolikuje, zastupaju na carskom dvoru , baš kao što su ih predvodili na bojnom polju, ne bi li se oslobodili feudalne zavisnosti od centralnih vlasti u Vijeni i Pešti, ali i lokalnih spahija.

Kako hronike kažu, 518 militarskih kućedomaćina, tada prisutnih u Somboru, i tri zakleta varoška službenika pride, odluku o deputaciji svetlom dvoru doneli su 18. novembra 1845. godine čelo crkve Svetog Georgija i svojim potpisima zakleše se da će svakojake namete istrpeti samo da ostvare cilj. Onima koji su se nećkali i nisu pristajali na poduhvat lepo i u to vreme vrlo demokratski obećali su da će im kuće spaliti ako elibertaciji budu prepreke postavljali, pa kad su, nevični dvorskoj etikeciji, obezbedili i pomoć dvorskog srpskog narodnog agenta Josifa Matolaja, krenuše u diplomatsku bitku. Ne želeći se posle sve prolivene krvi vraćati kao sirotinja raja na veleposede ugarskih barona i grofova, zadužili su se svom svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, te platili čak 150 hiljada zlatnih rajnskih forinti na koliko je “milostiva” carica procenila njihovu slobodu. U nekoliko narednih godina deputacija podmiti na dvoru što se moglo i valjalo podmititi, uplati silno zlato u carsku blagajnu, pa je Marija Terezija potpisala 17 februara 1749.godine privilegijalno pismo kojim od vojničke varoši uzdiže Sombor u rang slobodnih i kraljevskih gradova.

Kredit vraćali kreditom

Svetla budućnost nije počela odmah, jer su na bolje dane Somborci morali da čekaju i dugo nakon 1749.godine. Prvo su morali vratiti silne kredite u kojima su se dojučerašnji militari našli. Tadašnji 120 hiljada forinti vredan kredit podignut kod barona Teofila de Palme vraćali su zahvaljujući drugim, 181.000 vrednim kreditnim aranžmanom sklopljenim sa hrvatskim banom grofom Baćanjijem. Sve vreme vraćanja kredita, Somborci su bili u pravom dužničkom ropstvu, pa je 1764 godina, kao drugo oslobođenje proslavljena, jer su tek tada Baćanjiju vratili dugove. Kad su dve godine kasnije, 1766.godine , najzad podvukli crtu ispalo je da su svi troškovi slobode dosegli fantastičnu sumu od čak 250.225 forinti, novčani ekvivalent, tada mnogo dragocenijih, 50.000 tona žita. Varoška kasa je tek 1796. prvi put zabeležila višak prihoda nad rashodima, da bi poslednji anuitet elibertacionog zajma bio isplaćen tek 1806.godine.

M. Miljenović