ШИНДЛЕР ИЗ НАШЕГ СОКАКА (3) Неимар у Кузмину, неимар и у Бечу

Кћерка Фрањине свастике из Сремских Карловаца, Пламенка Розина Вулетић, сећа се да је теча Фрања често знао да каже „многима сам помогао, али било је и оних којима нисам могао“ и не желећи да ризикује, одлучио је да оде. Када већ није хтео да остане, пред полазак Марко му је дао партизанску пропусницу, захваљујући којој је са супругом Розином и сином Вилијем несметано прошао Југославију и преко Мађарске стигао у Аустрију. Колико Маркова, толико су му врата отварала и документа са печатом Оберкоманде да је припадник  највеће грађевинске фирме у Рајху, Органисатион Франтз Тодх, са свим бројевима телефона до Берлина и адресом коме да се јави када стигне на границу, која је добио од немачког пуковника Оехлера који је био смештен у његовој кући за време рата. На пут је кренуо и камион пун радника те фирме, Volksdeutschera, који су радила за Фрању, са својим породицама. Пре поласка из Кузмина Штајгервалдови су у пет вагона сместили своје ствари. Три су ишла за Карловце, у једном је био и фијакер, са којим је Карловчанка Даница Геренчевић ишла уз Фрањину помоћ да посети децу у партизанима, у босутским шумама, а у  друга два су потрпали ствари и храну, коју нису могли да понесу са собом.

 Пут од Кузима до првог одредишта - Grosshöflein у источној Аустрији, трајао је од септембра до Божића.

После неког времена, Штајгервалдови су „додељени“ једном паору, код кога је Розина била задужена за кућне послове, а по потреби ишла и у поље. Вили је иако дете, радио на преси, која је затварала конзерве, а Фрања као грађевинар и пројектант, чиме се бавио и у свом родном месту, добио посао у струци. Ту су презимели и на пролеће су пребачени у Грестен, а Фрања са послом у место Спитз ан дер Донау.

Није дуго потрајало, негде у пролеће 1945. године Вили је показивао тугу за бабом Евом из Карловаца коју је звао мајком. Патња је постајала сваким даном све већа па су Розина и Фрања одлучили да га пошаљу у Карловце чак су разматрали могућност и да сами то учине. Фрања је себи говорио да се ником није замерио. Мислио је да ће Марко, Даница Геренчевић, па и Ром Рара, гарантовати за њих.

И даље су му Маркова документа отварала врата. Отишао је у југословенску амбасаду с тим документима и рекавши које су му намере, упутили су  га на курира, који је релативно често камионом ишао за Београд и знао да повезе понеког или понесе нешто. Курир је саслушавши га рекао: „Дете ћу вам повести, вас двоје не, не знате шта се доле дешава, појешће вас мрак.“

Пре више година покренута је иницијатива за постављање спомен-плоче с Фрањиним именом у знак захвалности на кућу коју је саградио на малом раскршћу у Кузмину. Покренуо ју је тадашњи председник кузминске месне заједнице Стеван Миловац. На жалост, та идеја није наишла на разумевање. Фрањина кућа је у међувремену срушена и на њеном месту никао је објекат у ком се налази продавница познатог трговинског ланца.  Али идеја да се на неки начин остави траг да је Франц Фрања Штајгервалд некад живео у Кузмину и помаго својим мештанима, није нестала. Можда тако што ће се по њему назвати нека од тамошњих улица.

Врло храбро или пак недовољно промишљено, мада се испоставило да су имали среће, послали су тако Штајгервалдови осмогодишњег Вилија у Карловце, у Стражиловску 23 код бабе и деде где је он остао до 13. године.

Сећао се Вили тог путовања за Карловце врло добро. Нарочито преласка границе нове југословенске државе. Сви су морали да изађу из возила, а одраслима се после легитимисања губио траг. Возач, црногорски партизан рекао је Вилију:  „Ето, зашто сам рекао твојима да не крену са нама, сада би и њих одвели.“

У кући родитеља своје мајке нашао је топло уточиште и наставио је прекинуто детињство. Биле су ту и сестре од тетке. У Карловцима је кренуо у школу и тај период је запамтио по задиркивању деце и погрдном имену „швабов“.

Годину и по након Вилијевог доласка у Карловце, сазнао је Марко да је он ту. Одмах је службеним возилом удбаш у кожном капуту са одликовањима на прсима, дошао да га види. И наставио је тако. Кад год би ишао службено за Београд, при повратку је свраћао у Карловце да обиђе Вилија. Неколико пута га је стављао у ауто са црвеним таблицама да га мало провоза по Карловцима. Стао би пред Шарановићев хотел, да у башти Вили попије сок, а он нешто за одрасле. Од тих сусрета је Вили пуно „профитирао“ - добио је на значају код деце и наставника.

И пре акције спајања породица под патронатом Међународног Црвеног крста 1950, у фамилији Вилијеве мајке Розине у Карловцима одлука је пала да га пошаљу тетки у Загреб. Разлог су дечачки несташлуци у којима је Фрањин и Розинин син извлачио дебљи крај, а можда је томе кумовало и то што је без бабиног знања као члан кајакашког клуба, основаног у Карловцима 1949, веслао Дунавом. Селидбу у Загреб омео је Црвени крст и тако су Вили, Розина и Фрања опет били заједно.

Фрања је градио и обнављао зграде по Бечу, између осталог Schönbrunn и Белведере. Формирао је екипу углавном од Шваба из старог краја. Саградио је и себи једну – вилу. У њој су драги гости често били рођаци и људи из његовог родног краја, између осталих, и Марко Вукадиновић Кркаш,кога је и Пламенка Розина Вулетић имала прилику тамо да упозна.  Фрања више никад није дошао у Кузмин иако је село било стално у његовим мислима и срцу. Тај корак није начинио ни Вили иако је долазио у Карловце. Розина и Фрања сахрањени су у Бечу.

Зорица Милосављевић